Zvuk srca

97.deo

Leonora Carrington

Bila sam presrećna. Kada me je pitao da se udam za njega, srce mi je stalo. Bila sam šokirana, ali onako prijatno šokirana. Ali nisam znala da će me zaista pitati ovo. Moje srce preskače samo od pomisli na to.

"Sutra ne radiš, možemo ostati ovde večeras.", kaže, dok i dalje ležimo na plaži pod zvezdatim nebom, a društvo nsm prave talasi po moru.

Medjutim, skupim obrve. Nisam mu rekla da sutra ne radim. Odakle zna? Ustanem sa njegovih grudi i okrenem se na stomak. Pogledam ga skupljenih obrva, dok sam laktovima navaljena na prostirku. On i dalje leži, dok uzima pramen moje kose i igra se s njim.

"Odakle znaš? Da ne radim.", upitala sam ga, a on se nasmeje, kada shvati da je uhvaćen.

"Možda sam kontaktirao Jamesa i on mi je rekao.", kaže, a moje obrve su sada podignute.

"Možda?", kažem upitno, a on prevrne očima.

"Dobro, kontaktirao sam ga.", priznaje i okreće se na bok, fok glavu stavlja u ruku koju navali na prostirku pored mene.

"Ti si pričao sa Jamesom? Ne mogu da verujem u to.", govorim kroz osmeh, a on teško izdahne.

"Jesi li završila?", upitao me je, a ja pokušam da se uozbiljim iako je teško kada mi upućuje ovakav pogled.

"Okej. Ostajem ovde.", govorim i približavam se za jedan poljubac, a on prihvata i spaja nam usne.

Kada se odvojimo on ustaje i pruža mi ruku. Prihvatam je sva zbunjena dok ustajem sa prostirke. On me vuče bliže vodi. Staje i skida svoju košulju koja već bila otkopčana. Skida pantalone i ulazi u vodu. Gledam ga raširenih očiju, a on se smeje.

"Hoćeš li ući ili da dolazim po tebe?", upitao me je, a ja odmahnem glavom u neverici i skidam haljinu sa sebe, te polako ulazim dublje u more.

On mi se približava i prska me. Moj šokirani izraz lica ga natera da se udalji od mene. Zna da je nadrljao. Dok teško idem kroz vodu fo njega, konačno ga stižem i rukama pravim ogroman talas koji ga skoro potapa. Udaljavam se od njega, ali on pliva do mene i hvata oko struka kroz osmeh.

"Nemaš pojma šta si uradila sebi sada.", govori, a on me potapa, zbog čega uspem da uzmem dah pre nego što mi potopi glavu.

Izvlačim se iz vode i skačem na njegova ledja a potopi i ja njega, ali ne uspevam. Umesto toga on me okreće i baca u vodu.

"Primirje!", vičem, dok izranjam iz vode.

On se smeje i dopliva do mene. Hvata me za struk, privlači bliže sebi i ljubi me. Izmami osmeh na mom licu, dok stavljam ruke oko njegovog vrata i približi ga bliže sebi koliko je to moguće blizu.

"Primirje prihvaćeno.", govori nakon što se odvajamo, a ja se smejem i dalje u istom položaju.
Da li ova noć može biti lepša? Nisam sigurna u to.

Pogledam u njega, dok oko nas igraju male zvezde po malim talasima. Ne prekidamo kontakt očima dok u tišini želimo da zadržimo trenutak duže, da svaka emocija ima vremena da se uskladi i odjekne. Na licu mu se pojavljuje blagi osmeh, iskren, dok ja uzvraćam istim.
Trenutno sve ostalo postaje nevažno—sem prisutnosti drugog bića. Njega.

"Hvala ti za ovo predivno veče.", govorim sa toplinom u glasu, dok mi se on samo osmehuje.