Zvuk srca

100.deo

Nakon posla, uzmem dve kafe, te odlučim da odem do Colina u firmi. Tamo sam stigla brzo. Istom dečku od prošlog puta sam dala ključeve da parkira auto.

"Dobar dan gospođo Foster.", kaže i na trenutak se zaledim.

Prenego što uspem bilo šta da kažem on mi se smeši i odlazi. Moje lice prekriva ogroman osmeh, zbog Colinovog prezimena uz moje ime. Bože, to zvuči savršeno. I uskoro će i biti tako.
Odmah krenem ka liftu, ali me zaustavi poznati iritantan glas. Rebecca, mislim?

"Gospodjo ne možete tamo tek tako.", govorila je, a ja se okrenem i odštetam do nje.
Njen izraz lica me dovoljno nervira.

"Da li me se stvarno ne sećaš ili namerno želiš da me nerviraš?", upitam je sa osmehom na licu.

"Colin trenutno..."

Tu se isključim kada ga nazove neformalno. Moj bes se samo povećao, toliko da želim da je zadavim, zbog čega je prekinem. "Za tebe gospodin Colin. I da li vidiš ovo?"

Podignem ruku da bi ona videla prsten, a onda samo nastavim. "Da, to je verenički prsten i nećeš mi govoriti da li mogu ići gore."

Govorila sam drsko, dok je njoj lice prebledeo. Samo jedna od radnica koja želi da je šef pogleda, ali ne uspeva da privuče pažnju. Okrenem se i krenem ka liftu, gde pritisnem željeni sprat, a vrata se zatvaraju, fok gledam Rebeccu koja kipti od besa. Na mom licu se širi osmeh, a posle par minuta vožnje, vrata se otvaraju i ja odlazim pravo do kancelarije. Kucam na vrata, a nakon njegovog kratkog "udji" ulazim unutra gde je on sa asistenkinjom kojoj govori nešto u vezi posla.

Kada podiže svog pogled, na licu mu se ocrtava osmeh, a onda se obraća opet ženi kraj njega. "Slobodna si. Samo mi do kraja dana pošalji mejl o onome o čemu smo pričali."

Ona odlazi do vrata i meni klima glavom u znak pozdrava. Kada zatvori svoja vrata, on ustaje i prilazi mi da me privuče u svoj zagrljaj.

"Donela sam kafu.", kažem i pružam mu, a on sa zadovoljstvom uzima kafu i prvi gutljaj.

"Ovo mi je bilo potrebno posle ovakvog dana.", komentariš, dok još uvek stoji kraj mene sa jednom rukom oko mog struka.

"I meni posle tvoje zaposlene radnice.", govorim tiho, ali me ipak čuje.

Nije da mi to na neki način i nije bio plan

"Da li te je Rebecca opet zadržavala? Iako sam joj izričito rekao da tebe ne dira kada dolaziš?", upitao me je, a sa odlučnim stavom odgovoram pozitivno.

Sklanja ruku sa mene i odlazi do stola. Uzima interfon i prislanja ga licu. "Rebecca pokupi svoje stvari i otpuštena si. Sa mojom asistenkinjom vidi sve što je potrebno."

Nakon toga prekida poziv, a meni igra osmeh po licu koji pokušavam da prekrijem. Nije da nije zaslužila iskreno.

Opet osećam njegovu ruku oko sebe, dok otpijam kafu.

"Niko u ovoj firmi ili uopšte bilo gde neće moći da se ponaša tako prema tebi kada sam ja tu.", govori, a onda ostavlja poljubac na mojem čelu.

"Onaj dečko napolje, me je nazvao gospodja Foster.", govorim sa osmehom.

"E taj mali će dobiti povišicu ili unapredjenje.", govori, a meni dolazi ideja.

"Rebeccino mesto je prazno.", govorim, a on shvata poentu moje rečenice.

"Izgleda da više nije.", izusti je i ostavio njegovu kafu sa strane, a onda uzeo moju iz ruku i uradio isto.

Uhvati me oko struka i privuče što bliže sebi. Svoje ruke položim na njegove grudi.

"Nije pogrešio kada te je nazvao gospodja Foster. Već jesi.", rekao je i onda me nežno poljubio, dok se u meni odvijala oluja emocija.

Uvek je znao kako da probudi taj osećaj u meni, a ja sam ga obožavala.