Zvuk srca

73.deo

Kada se pomerim od terase, potražim bilo šta da mi zaokupira misli. Počnem da pretražujem sobu. Idem od jedne do druge fioke. Kada otvorim jednu imam i šta da vidim. U njoj je novi donji veš i to ne običan. Bila je to čipka. Crvena, crna i bela. A ono što me razbesni jeste poruka. "Obuci ih za mene."

Istog trenutka dohvatim poruku i izletim iz sobe prenego što razmislim. Jurim niz stepenice kada on odjednom ulazi u kuću. Peškir oko struka. Mogu da vidim svaku kapljicu koja se sliva niz njegovo isklesano telo. Gutam knedlu i zaboravljam zašto sam uopšte ovde. Njegov pogled mi ne dozvoljava da se setim. Medjutim njegov nagli korak ka meni me natera da se setim. Guram njegovu poruku na njegove grudi, a on se mokri od vode na njegovoj koži.

"Nosi ih ti idiote.", izustim besno, te se okrenem i odem nazad do sobe, ali prenego što krenem da zatvorim vrata on ulazi unutra.

"Dobila si moj poklon.", kaže dok stoji kraj otvorene fioke, a ja prevrnem očima.

"Nosi se.", opsujem ga i zatvaram fioku.

Moje misli lutaju na činjenicu da li ima kupaći ispod tog peškira. Zašto uopšte mislim na tako nešto. Ja sam ljuta. I treba da se ponašam tako. Ali moje usne su brže od mojih reči. "Da li imaš nešto ispod peškira?"

Prokletstvo, Leonora! Zašto?

Moje pitanje mu izmami osmeh, a ja skupim obrve i prekrstim ruke. On mi prilazi ispunjavajući prazninu izmedju nas. A ja se ne pomeram. Kako mi je glava bila okrenula na stranu prislonio je svoje usne mom uvetu.

"Želiš li da proveriš?", prošaputa, a ja neuspem da zadržim izdah u sebi.

Mojim telom prodje elektricitet od njegovih reči i jeza od njegovog daha na mom vratu. Ne postoji sila koja me moze pomeriti sve do trenutka kada osetim njegove usne na mom vratu. Zubima mi ostavlja trag na vratu, a ja se povlačim. Medjutim, njegova ruka se obavija oko mog struka i privlači njemu. Udaram od njegove grudi i instinktno se hvatam od njegove ruke. Njegove oči drže moje, dok nisam mogla doći do reči. Nateram sebe da se pomerim i napravim par koraka unazad. Prvo ne uspevam, ali njegov stisak popušta i dopusti mi da istupim. Na njegovom licu se pojavio osmeh. Tačno je znao kako utiče na mene. Uživao je u tome. Uživao je da mi radi ovo. A koliko god se meni ovo svidelo morala sam da ga odgurnem od sebe. Ne mogu normalno ni razmišljati.

"Moraš ići."

Moj glas tih, isprekidan i zadihan. A on me sluša i prolazi pored mene i izlazi sa osmehom na licu. Zatvaram vrata i ispustim izdah koji je on prouzrokovao. Zašto me moje telo konstantno izdaje? Radi sve samo da zaboravim na ljutnju, a to se ne dešava. Jer bol se opet javi kad tad i onda me realnost udari pravo u lice. A ja nisam spremna da mu oprostim. Moje srce nije spremno. Ne može se oporaviti. A nisam sigurna da li će uopšte moći biti potpuno. Ugasili su deo mene svojom nazovi 'izdajom'.
Sednem nazad na krevet i zabacim se pozadi. Ruka mi refleksno dodirne vrat na mestu gde je ostavio svoj ugriz. A onda slede trnci koji se šire sa tog mesta pa do nožnih prstiju i nazad. Sklopim oči. Još uvek ga prokleto volim. A moje telo ide protiv mene. Moj um i slomljeno srce se konačno slažu i govore da treba odustati od te ljubavi. Ali zašto ne mogu uraditi to stvarno? Zašto ne mogu prestati da ga volim? Bilo bi lakše mrzeti ga. Ali ne mogu. Koliko god ja to želela.