Zvuk srca

103.deo

Kada otvorim oči nalazimo se na aerodromu u Pragu.

"Stigli smo?", upitam Colina koji sedi kraj mene i gleda nešto na telefonu.

Na moje pitanje ostavlja telefon i svoj pogled prebaci na mene.

"Da, čekamo vozača da dodje po nas. Stigli smo ranije.", govori i ljubi me u čelo, pre nego što doda. "Je l' si se lepo odmorila?"

"Jesam. Koliko je sati ovde?", upitam ga, a on odmah odgovara "10:26 po vremenu ovde."

"Znači u Los Andjelesu je kasno.", govorim, pa samo otkucam Jamesu da smo stigli.

On svakako ludi što me na poslu menja kolegenica koju ne podnosi. Camille i Michael su još uvek u Rimu. Tamo je vreme isto kao i ovde, ali i njoj samo otkucam poruku kako im ne bih smetala.

"Vozač je stigao.", obaveštava nas stjuardesa i mi tada ustajemo i izlazimo iz aviona, dok idemo ka autu. Vozač izlazi da nam prenese kofere, dok se mi smeštamo u auto.

Colin me gleda sa osmehom na licu i stavlja svoju ruku na moju butinu, a ja se nasmeja na njegovo rame. Vozač ulazi u auto i pali motor.

Vožnja prolazi u prijatno tišini i kroz koji poljubac, dok oduševljeno posmatram grad kroz prozor. Odjednom vozač staje ispred jedne kuće ili bolje reći vile, dok se kapija otvara i on ulazi na prilaz.

Odmah gledam Colina. "Gde je hotel?"

"Ko je rekao da odsedamo u hotelu?", odgovorio mi je pitanjem, a ja šokirana vraćam pogled na kuću.

Tako zagledana ne primetim da je Colin već izašao, dok mi baš on ne otvori vrata i pruži ruku da izadjem i ja. Prihvatam njegovu ruku i dok izlazim, Colin klima glavom vozaču, koji kreće da iznosi torbe. A moj pogled je fiksiran na kuću.

"Stvarno si iznajmio ovu kuću?", upitala sam ga dok sam išla po dvorištu.

Sa jedne strane se nalazila basta, a sa druge bazen okružen belim pločicama i sa par ležaljki.
A ispred nas se nalazila ogromna vila imala je stubove koji su držali terasu na spratu, koja je samo odavde bila prostrana. Izgledalo je poput dvorca. Okrenem se ka Colinu, a na njegovom licu je igrao osmeh, dok me je posmatrao.

"Svidja ti se?", upitao me je, a ja ga pogledam iznenađeno.

"Svidja?", kažem više kao pitanje, a onda nastavim. "Oduševljena sam."

Prilazim mu i ljubim ga, a on me steže oko struka. Kada se odvojimo, uhvati me za ruku i vodi u kuću. Hodnik je bio ogroman. Iznutra se kuća čini još veća. Ali ono što me je oduševilo bilo je što je u centru, ispod stepenica stajao klavir. Prelepi beli klavir u stilu ostatka kuće.

Pogledam u Colina, a on samo klimne glavom. Ja bukvalno vrištim od radosti, a on se smeje. "Znao sam da će biti te reakcije."

Bez reči mu skačem u zagrljaj. "Čime sam zaslužila sve ovo?"

"Zato što si savršena i zato što te volim. A i nisam želeo da te odvojim od klavira ovih par dana.", govori i ljubi me, a ja se osmehujem.

"Hajde da se spremimo i idemo napolje na ručak. Večeras ćemo razgledati kuću.", govori dok svoju ruku položi na donji deo mojih ledja i vodi me ka spratu.

Koferi su već bili na spratu. Colin ih unese u glavnu spavaću sobu, koja je ogromna kao polovina onog hodnika dole. Zar je dao sav svoj novac na ovo? Ili ja nikada njsam videla šta je zapravo luksuz.