Zvuk srca

35.deo

Leonora Carrington

Dani prolaze bez Colina i za sada je okej iako na svako zvono pomislim da je on. Ne želim da on zvoni, ali se opet deo mene nada da je on? Ne želim da sebi postavljam pitanje 'zašto?'
Mislim sama sam tražila da me ostavi na miru i on radi to. Daje mi prostor koji sam zahtevala. Ali zašto mi to smeta? Mislim želela sam to, zar ne? Ne rekla sam da neću postavljati sebi to pitanje i neću. Pustim neku melodiju snimljenu na klaviru i sipem sebi vino. Crno. Moje omiljeno.

Sklopim oči i odmah vidim scenu one noći za klavirom. Prokletstvo. Počinje da mi zauzima misli. Ne želim to. Želim da osećam bes prema njemu, a ne da mislim na njega i na to kako žarko želim da se tsj poljubac ponovo dogodi. Želim njegove ruke svuda po sebi. Njegov dah na svom vratu.
Besno gasim muziku i ostavljam čašu na šank, te odlazim iz kuće. Odmah sam znala gde idem. Camille. Treba mi razgovor i podsetnik da mrzim Colina.

Na ulicama su se deca igrala, a roditelji du vikali za njima da paze i da budu mirniji kako se ne bi povredili. Neki du šetali pse, a neki su išli ruku pod ruku sa svojim voljenim osobama.

Kada ubrzo dodjem do Camille, kucam i kucam, čekajući da mi konačno otvori. Medjutim, kada mi otvori samo u košulji znam gde je Michael sinoć završio. I drago mi je zbog njih. Stvarno jeste. Zaslužuju sreću.

"Izvinite. Nisam znala.", izvinim se sa osmehom na licu i okrenem kako bih otišla, ali me Camille povuče nazad. "Možeš da udješ."

Odmahnem glavom. "Niste se videli četiri godine. Budite sami i uživajte."

Na moje reči je klimnula glavom i zahvalila se, te se vratila unutra. Ja sam nastavila ka centru. Možda će mi mala šetnja po ovom vremenu pomoći ds razbistrim glavu. Dodjem do centra, koji je kao i uvek bio pun ljudi, gužve, snega, galame.. Hodala sam po glavnoj ulici i na kraju sela na jednoj klupici i samo sklopila oči. Fokusirala sam se na mir i tišinu kako bih utišala svoj nemir. Galama nije mnogo pomagala, ali sam pokušavala, dok sam u jednom trenutku uspela. Osećala sam se mirno, kao da ne postoji niko drugi. Kao da nisam okružena ljudima u gradu. Medjutim, trenutak je trajao kratko, kada sam začula poznat glas. "Je l' slobodno?"

Otvorim oči i osmeh se pojavi na mom licu kada ugledam Erica. "I pitala sam se kad ćeš se pojaviti."

Ustanem sa klupice i čvrsto ga zagrlim. "Naravno da je slobodno."

Dam mu odgovor i tada oboje sednemo nazad na klupicu, dok on nije započeo razgovor.

"Pa šta ima u životu Leonore Carrington?", upitao me je, a ja se nasmejem.

"Veruj mi ne želiš da znaš i poludiš sa mnom, a kod tebe?", uzvratim pitanje.

Pre nego što je uopšte uspeo da da odgovor, začuo se poznat i isto tako iritantan glas. Colin.

"Kako slatko, sada je cela naša ekipa opet na okupu."