Zvuk srca

28.deo

Ulazim u kuću i po stoti put prekidam poziv. Neprestano zove i prokleto neodustaje. I to je tako iritantno. "Prekini da zoveš!"

Viknem i prekinem još jednom poziv, a onda ugasim telefon kako više ne bi zvonio. Bacim ga na kauč i uputim se u sobu, gde upalim svoj laptop kako bih poslala mejl, jednoj od profesorki sa fakulteta. Podaci su mi o nekom projektu koji sam radila za ocenu. Kada završim ugasim laptop i uzmem stvari kako bih otišla da se istuširam. Potrebna mi je jedna kupka da sperem svu nervozu sa sebe. Kreten mi je toliki stres stvorio da me id besa prema njemu boli glava. Krenem ka kupatilu i začujem zvono na vratima. Odem da ih otvorim i baš u tom trenutku se naši pogledi sretnu. "Nemoguć si!"

Pokušam da zatvorim vrata njemu ispred nosa, ali me njegova ruka spreči u tome. Gurnem vrata jače, ali ništa. Jači je od mene. Otvorim vrata i pogledam ga skupljenih obrva. "Šta želiš?"

Nisam krila svoju drskost i bes. Zato što sam baš besna na njega. "Ne odgovaraš na moje pozive."

Na njegove reči se sarkastično nasmejem. "Stvarno? Zvao si me?", upitam ga sa ogromnom dozom sarkazma, kada se samo odjednom uozbiljim i nastavim. "Da! Zato što pokušavam da te izbegavam."

Njegov izraz lica je bio smiren. Pomalo hladan, ali smiren. I to me je dodatno izludjivalo. "Možeš li sada da odeš?"

Sada je moje pitanje bilo skroz normalnim tonom. Samo je stajao i gledao u mene. Da li je svestan koliko me ljuti?

"Čak i kad si ljuta si prelepa.", rekao je potpuno smireno, a ja se nasmejem sada ironično. "Da li ti mene uopšte slušaš? Ne možeš mi doći na vrata i govoriti mi tako nešto, dok se kao idiot praviš da se juče nihe dogodilo ništa. I to na mom jebenom tremu. Baš ovde!"

Vikala sam na njega, a on se nije ni pomakao. "Zašto radiš ovo Coline? Zašto me teraš da se osećam ovako? Zašto me teraš da te mrzim? Juče si rekao.." Glas mi je sad bio smiren, a on me je prekinuo. "Mislio sam ono što sam rekao."

Odmahne glavom. "Zašto onda radiš ovo?"

Ponovila sam isto pitanje, a odgovora me je samo zbunio. "Zato što nije pravedno prema tebi!"
Da li on ovo upravo rekao? Da nije pravedno prema meni?

"Molim? Nije pravedno je da me ljubiš i govoriš kako želiš to i onda govoriš kako se ništa nije dogodilo? Stvarno nisam znala!"

"Zato što je to bila greška!", viknuo je, a ja podignem obrve i pogledam ga.

"Nemoj da si više ikada došao ispred mojih vrata ili na fakultet i tražio me. Nadam se da razumeš.", kažem mirnim, ali besnim tonom i konačno mu zalupim vrata ispred nosa.

Baš onako jako je zaslužio. Ali imam osećaj da me sada ni kupka ne može smiriti. Da ni ona ne može isprati svu nervozu i bes sa mene.