Zvuk srca

109.deo

Dva meseca kasnije

"Ovo je bilo tako dosadno.", kažem Camille, a ina se složila sa mnom.

"Izdržaćemo zbog diplome.", našalila se, a onda se nasmejemo.

Počela je i poslednja godina fakulteta. Tako želim da što pre završim ovaj fakultet i da konačno mogu da razmišljam samo o našem venčanju. O tom prokleto savršenom danu kada ću postati supruga tom prokleto savršenom čoveku. Kada ću mu reći to čuveno 'da' i za njega nositi prelepu belu venčanicu.

"Zao mi je što prekidam tvoje sanjarenje o vašem venčanju, ali tvoj mladoženja je došao.", obavestila me je Camille, a meni odmah na pamet pada to kako sam pre nekoliko meseci bila besna kada bi se on pojavio, a sada je potpuno suprotno. Sada mi je srce potpuno.

Medjutim, kada ugledam Ameliu koja se ne pomera od njega koji je uopšte i ne gleda, bes u meni se javlja. Skupljam obrve i brzim koracima stižem to njih. Njen pogled leti na mene, a moj na njoj.

"Treba ti nešto?", upitala sam je, a Colin stavlja ruku oko mog struka, ne gledajući uopšte u nju.

Ona gleda u njegovu ruku, a onda progovara. "Mislila sam da si rekla da je slobodan.", govori, a ja se smejem.

"To sam rekla pre par meseci. Sada je zauzet.", govorim joj i pokažem prsten.

Njeno lice bledi i sa podignutom glavom odlazi id nas. Okrećem se ka njemu i ljubim ga.

"Obožavam da radim ovo devojkama koje se lepe za tebe. Volim da im dajem do znanja da ne mogu imati ono što je već moje.", kažem, a on se smeje, te ga opet privučem u poljubac.

"I ja obožavam to kako si ljubomorna.", izgovori isto što i ja samo jednostavnije rečeno.

Ljubomorna jesam. Ali ne zato što mislim da su one bolje od mene, već zato što gledaju u ovo savršenstvo koje je direktno iz Božjih ruku ispalo. Želim da im iskopam oči da ga ne gledaju ili njega zatvorim u kući odakle neće ni moći da ga gledaju.

"Kako je prošao prvi dan?", upita me, dok mi otvara vrata svog auta, a inda čekam da sedne na svoje mesto, pre nego što odgovorim.

"Dosadno."

Moj odgovor ne može biti ozbiljniji, iskreniji i logičniji.

"A tebi na poslu?", upitala sam ga isto što i on mene.

"Dosadno.", ponovi moje reči, a onda se nasmejemo.

"Nadam se da će Amelia sada odustati. Ta devojka je toliko dosadna i naporna. Ignorišem je, ponašam kao da nije tu, ali ona i dalje priča.", govorio je, a ja sam klimnula glavom, jer znam da je takva. Uvek je bila.

"Ako ne odustane ja ću je naterati.", kažem i stavim svoju ruku na njegovu koja je bila na menjaču. On skloni ruku i stavi je preko moje.

Tako je zarobi ispod njegove ruke, dok ih pomera svaki put kada menja brzinu auta.

"Ni jedna neće dirati mog čoveka.", izustim ozbiljno, a njemu to izmami kratak osmeh, pre nego što pogled fiksira na put.

Na trenutak ga posmatram, dok je usresredjen na put ispred nas. Njegove oči fokusirane na put, ali opet primećuju i mene koja bukvalno buljim u njega. A onda sledi i osmeh koji mu se vuče po licu. Voli kada ga posmatram tako. Zato se smeje. A ja vidim to koliko god on pokušavao da sakrije to.

"Volim te.", kažem, a on podigne moju ruku sa menjača i prisloni je usnama, gde ostavi poljubac.

"Volim i ja tebe.", govori, fok vraća naše ruke na menjač.

Sreća u meni izlazi kroz moj široki osmeh na licu.