Zvuk srca

60.deo

Leonora Carrington

Pogledam se u ogledalo i shvatim kako se možda treba presvući, ali kada pogledam na sat bilo je već kasno. Bila sam spremna i sišla dole do dnevne sobe. Prišla sam prozoru i posmatrala da li neko dolazi. Bila sam uzbuđena, znajući da ću videti Colina. To je bio razlog zašto sam ustala danas. Želja da se vidim s njim. I želja da razgovaram sa njim. Ne želim da pokvarim veče, ali ne mogu da radim ovo. Ne znam čak ni na čemu smo. Ako mu zaista značim kao što pokazuje onda ćemo možda konačno preći u nešto ozbiljno. U suprotnom više se nećemo vidjati. Ali spremna sam na nešto ozbiljnije s njim. A nadam se da je i on. Jer ukoliko nije, biće okej, ali će me u srcu svakako boleti.

Konačno ugledam auto koji staje na mom prilazu i sa osmehom na licu ustajem i prolazim fo vrata kroz koja prolazim i približavam se autu.

Vozač izlazi i otvara mi vrata zadnjeg sedišta, a uz zahvalnost i ja se smeštam i kada se vrati za volan, vozač kreće.

Idemo ulicama grada, a mene nervoza izjeda. Ali i neki loš osećaj dobijam. I to ne valja. Ne želim ga sada. Želim biti srećna. Moram biti srećna, a to jesam pored njega. I to ću večeras reći i njemu. Saznaće za moje osećaje prema njemu. Išli smo gradom, a onda došli do kuća koje su bile blizu plaže. Oduševljeno gledam u daleko more i pesak koji iako ne osećam fizički, osećam svakako pod prstima. A moje oduševljenje postaje još veće kada se vozač parkira ispred jedne kuće koja je u tom nizu.

Sva iznenađena pogledam vozača, a on klimne glavom. "Stigli smo gospodjice."

Izadjem iz auta uz još jedno zahvaljivanje vozaču i uputim se ka vratima. Svaki korak povećava nervozu u meni. Zašto? Mislim poznajem ga. Nije kao da ranije nismo bili sami. Ali ovo mesto je savršeno. I on je mene pozvao ovde i upravo me čeka unutra.

Pokucam ns vrata, ali prolaze sekunde i niko ne odgovara pa činim isto, ali je i ishod takodje isti. Pokušavam da otvorim vrata i uspevam u tome, ali moj osmeh nestaje kada shvatim da nikoga nema unutra.

"Colin?"

Dozivala sam ga, ali ništa. Prolazila sam kroz hodnik i došla do trpezarije sa manjom kuhinjom. Na sredini sobe se nalazio drveni sto sa šest stolica istog materijala. Sve je bilo u skroz opuštenom stilu. A paralelno od mene du bila vrata koja vode pravo na plažu. Izlazim tamo nadajući se da ću ugledati Colina, ali opet ništa. Da li me je zaista ostavio ovde? Sednem na pesak, zagledana u daleki pejzaž ispred sebe. More koje se prostore daleko do planira. Nebo je lepo i sunčano, a zvuk galebova ispunjava tišinu oko mene. Tišinu koja boli. Sve dok mi ne stigne poruka.

"Andjele, jako mi je žao, ali iskrslo je nešto važno i neću moći da dodjem. Pričaćemo sutra."

U tom trenutku mi svet staje, a ja ne mogu da verujem. Sve što dobijem je poruka? Neće biti samo to. Besno se vraćam u kuću, a onda izlazim iz iste. Hodam ka centru gde pronađem taksi, a onda idem kod njega. Moraće mi reći šta je to toliko važno.

Ubrzo stignem i kada kucanje ne uspeva ulazim na svoju ruku. Idem ja dnevnoj gde začujem glas koji ne poznajem, a onda začujem i njegov.

"Naterala si me bukvalno da zavedem Leonoru kako bi se udala za mene zbog tog prokletog bogatstva i sada me se ne tiče?"

To nisam želela da čujem. Nisam mogla da poverujem u te reči ili njihovu težinu. Tada shvatam da moja ljubav nestaje i mržnja se vraća na svoje mesto.

"Coline?"

Bili je sve što sam mogla da kažem.