Zvuk srca

33.deo

Camille Fisher

Dok sam se polako spremala za spavanje jedino sam oko sebe čula sat na zidu i kazaljke koje otkucavaju svaku sekundu, minut i sat. I u ovoj tišini to je jedini zvuk koji se čuje iz ove kuće. Gledanje Colina i Leonore onih dana, samo sam se pitala da li će se Michael ikada vratiti. Leonora misli da sam povredjena, ali nisam. Samo mi jebeno nedostaje. Mom srcu fali deo, koji je on odneo sa sobom. Imali smo dogovor da se ne čujemo. Kako nam ne bi bilo teže. Iako nije ni ovako lako. Imala sam toliko puta želju da ga nazovem, ali nisam. Moj predlog je bio da se ne čujemo dok se ne vrati, a on je dao obećanje da hoće. I ja mu verujem. I čekam ga. U meni nešto govori da možda neće doći, da je nastavio, gde god je otišao, ali onda se vratim na to da on uvek ispuni obećanje. Zato sam još tu. A moje srce ga još voli. Barem deo koji je ostao od njegovog odlaska.

Iz misli me trgne zvino6na vratima, što me zbuni, zbog vremena koje je sada. Kasno je. Ix kuhinje sam uzela jedan nož i pažljivo otvorila vrata. Moram biti pažljiva. A zvono nije prestajalo da zvoni. Kada konačno otvorim vrata moje oči se rašire od šoka, a isto tako i njegove kada ugleda nož. Istog trenutka ga ispustim na pod kraj nogu i skočim mu u zagrljaj. "Michael!"

Odmah me je podigao u zagrljaj i poljubio u glavu. "Vratio si se!"

Viknula sam u suzama dok sam se teškog srca odvojila od njega.

"Zar si mislila drugačije, ljubavi?", upitao me je, te otisnuo jedan dugi poljubac na mojim usnama.

Bože koliko mi ne falio ovaj osećaj. Koliko mi je falio ovaj čovek. Ali sada je ovde. I to je ono što je važno.

"Nedostajala si mi.", govori čim se odvoji od mene i dalje me držeći za obraze. "I ti si meni nedostajao. Nemaš pojma koliko."

"Nož?", pomenuo je upitno.

"Kasno je. Devojka mora da se brani. Svakakvi ljudi zvone u ovo doba.", rekla sam, a on me uhvatio oko struka, a ja svoje ruke smestim oko njegovog vrata.

"U pravu si. Ali ti ih puštaš u kuću. Zar se tako braniš?", upitao me je i gledao me sa ogromnom nežnošću.

"Od tebe ne želim da se branim. Zato što ove četiri godine su poput večnosti bez tebe, a kamoli više.", rekla sam i onda ja njega poljubila, što ga natera da me snažno pribije uz sebe kako bi se prisetio onoga što čeka koliko i ja.

"Volim te. Nadam se da znaš to.", rekao je kroz poljubac, a nešto u meni zatreperi.

Osetila sam tu ljubav, ali ne za sve ove godine nisam čula te reči do sada. A znala sam da osećam isto prema njemu. "Volim i ja tebe."