Zvuk srca

107.deo

Colin Foster

Dok sunce igra po blagim talasima reke, jedino se čuje motor broda i razni zvuci turista oko nas. Gledam Leonoru koja je toliko fokusirana na grad oko nas. Sedi u mom naručju, dok povetarac lagano nosi i mrsi njene zlatne, talasaste pramenove.

Na licu mi se ocrtava na licu kada po njenom licu shvatam da uživa u ovome. Od kada smo došli ovde imam utisak da je drugačija. Opuštenija i više svoja. Nakon svega ovo joj je bilo potrebno. Želeo sam da je odvedem negde gde može uživati. Znao sam da je Prag pravo mesto. Ja sam već bio ovde, ali obožavam njen osmeh dok misli da zajedno učimo o kulturi i istoriji grada. Radije bih ubio sebe nego joj uskratio taj osmeh.

Zagledana u zalazak sunca, navalila se na moje rame i uzela moju ruku kojom obrgrli sebe, a ja je još više stegnem u svom naručuju. Njem miris me grli, dok je opijajuć. Poput zamke. Zamke u kojoj sam definitivno uhvaćen. Ljubim joj vrh glave, a ona se osmehne.

"Ne želim da odem odavde.", progovara tiho, sli je svejedno čujem.

"Možemo se vratiti kada god želiš.", govorim joj i mislim to.

Ako želi svakog meseca, svakog meseca ću odvojiti nedelju dana sa njom ovde. Jer ne postoji stvar koju ne bih uradio za nju.

Pogled na Karlov most i Pragovski dvorac sa ovog ugla je predivan. Posebno noću, kada je sunce nestalo sa neba i pojavile se zvezde sa mesecom. Nemoguće je ne uživati u ovo gradu i pogledu. Posebno kada je vaša osoba pored vas.

•••

Ubrzo odlučimo da se vratimo u kuću, jer je već postalo kasno. Vreme je proletelo. Usput smo uzeli neku hranu sa željom da večeramo na terasi u kući.

Kada smo se vratili, ona se odmah presvukla u svoju spavaćicu, a ja u običnu trenerku, ali bez majice. Nisam skidao pogled sa nje, dok je u njoj išla tamo ovamo postavljajuću hranu na terasi. Čak i da sam želeo nisam mogao. Bilo je poput magneta.

"Hoćeš nastaviti da buljiš ili ćeš pomoći?", kaže kada primeti moj pogled.

Skačem sa kreveta i spuštam sve iz njenih ruku na sto, a onda je privlačimo bliže.

"Znaš oko čega želim da ti pomognem?", upitam, a njene radoznale oči čekaju odgovor.

"Najradije bih ti pomogao oko skidanja ove spavaćice."

Njene oči drže moje, dok joj laganim pokretom skidam bratelu sa ramena. Medjutim, ona se smeje i gura od sebe. Namešta bratelu i govori. "Možda posle večere."

"Jutros si rekla...", ostatak rečenice ne izgovaram kada me njen smeh prekida.

"Poput deteta si, Coline.", govori, a ja se približavam korak po korak njenoj stolici, a onda se naginjem ka njoj.

"Kada bi znala samo kako te moje oči vide. Tvoje telo, tvoju dušu", stavljam ruku na njenu butinu. "Te zelene oči, zlatnu kosu.",drugom rukom vučem pramen njene kose, dok vidim kako gubi kontrolu.

"Tu želju u pogledu.", nastavim da zadirkujem, dok pogledom prodirem u njenu dušu, dok ne prestajem. "I te usne." Ostavljam poljubac, a ona uzvraća.

Onda se udaljavam, dok onda u trenutku krene za mnom. Tražeći još. To mi izmami osmeh, dok sedam na svoje mesto. Njen pogled pronalazi moj, kada konačno progovara opet. "Uživaš u ovome, zar ne?"

Na njeno pitanje se nasmejem i klimnem glavom. "Nemaš pojma koliko, andjele."

Ona prevrće očima, a onda kreće sa večerom.