Zvuk srca

57.deo

Colin Foster

"To bi bilo to, slobodni ste.", govorim za kraj sastanka, a onda odlazim u svoju kancelariju. Stavljam dokumente u fasciklu, dajem istu svojoj asistentkinji. "Prosledi ovo gospodinu Hunteru i reci mu da želim izveštaj na svom stolu sutra."

"U vezi čega?", upita me njen glas iza mene.

"Samo mu reci, on ce znati o čemu.", odgovorim joj, a ona odlazi i zatvara vrata.

Pogled usmerim na sat na svojoj ruci. Imam još vremena da se sve što sam planirao. Osmeh mi se ocrta na licu kada shvatim da ću za koji sat da je vidim opet. Nisam je video od jučerašnjeg jutra u njenoj kuhinji. Uzimam sako sa čiviluka i navlačim ga na sebe sa mislima o njoj. Poput sunca, bez kog moj dan ne počinje ili meseca bez kog noć ne može da padne. Uvukla mi se pod kožu i moj dan je monoton i prazan bez nje. Bez njenog osmeha ne mogu da dišem. Njen smeh je moja omiljena melodija.

Izlazim iz kancelarije i pozdravljam sa svima koji polako skupljaju svoje stvari i završavaju sa poslom za danas. Ubrzo se nadjem van firme, a momak ispred zgrade odlazi po moj auto. Pogledam još jednom na sat sa nestrpljenjem. Svaka sekunda je poput večnosti. Kada momak doveze moj auto, vraća mi ključeve i ja odlazim svojoj kući.

Nervoza me izjeda kada stanem na već treći semafor gde je upaljeno crveno svetlo. Zar su i semafori u ovom gradu protiv mene danas. Samo želim da što pre odem kući, istuširam se, presvučem i odem na mesto gde će vozač da doveze Leonoru. A do njenog dolaska mora biti sve spremno. Ali neće biti tako ukoliko se sve uroti protiv mene. Samo želim da prodje vreme da mogu da je vidim i primim u svoje naručje. Daljina izmedju nas me guši. Da li je moguće da imam tako jake osećaje prema njoj? Oduvek je imala to nešto u sebi što me je privlačilo, ali sada...sada je drugačije. Sada je sve to pojačano. Osećam se kao da je želim potpuno za mene. Svaki dan. Svaku noć. Svaki minut i svaku sekundu. Želim je za ceo život.

Ubrzo se nadjem na prilazu kuće i kada se kapija otvorio ulazim i parkiram auto ispred garaže.
Gasim isti izlazim iz njega. Pogledam na sat. Taman na vreme. Imam ga dovoljno da se istuširam, presvučem se i odem da se vidim s Leonorom. Krećem se ka kući sa osmehom na licu. Ulazim u kuću i Leonorina majka me dočekuje na vratima sa zabrinutim izrazom lica.

"Šta se dešava?", upitao sam je i nakrivio glavu sa skupljenim obrvama.

Ona pogleda u pravcu dnevne sobe, a onda opet prebaci pogled na mene.

"Vaša majka je u dnevnoj sobi.", obavestila me je, a meni padne mrak na oči.

Šta će ona ovde? Da li je saznala da nisam preuzeo ništa sa Leonorom onako kako je ona planirala?

Pre nego što uspem išta da kažem, ona opet progovori. "Pitala je za Leonoru."