Zvuk srca

90.deo

"Pa gde je?", upitam ga kada ne ugledam nešto ispred vrata.

"Poklon je u kući.", kaže, a ja skupim obrve.

"Ali kako si...", stajem kada on iz džepa vadi ključ moje kuće.

"Kako si došao do njega?", upitam ga, dok mu ga uzimam iz ruku.

"Iskreno nije bilo uopšte teško.", govori kroz osmeh, a onda me ljubi.

"Vidimo se kasnije.", govori i odlazi, dok ga moje oči prate dok se kreće ka svom automobilu.

Kada ode ja se okrećem i stavljam ključ u bravu. Otključavam vrata i moje oči se rašire. Dah mi zastaje, a onda vrisnem od iznenadjenja. Moja dnevna soba je preuredjena. Ima drugi raspored, a u uglu sobe je klavir. I to prelepi klavir crne boje. Srce mi zastaje od sreće koju osećam. Zatvaram vrata i prilazim mu. Moji prsti prelaze preko njega sa takvom lakoćom, dok primećujem i poruku. Uvek ima poruka.

"Nadam se da ćeš mi svirati dok ti ja budem čitao. Srećan rođendan još jednom <3"

Oči mi se pune suzama zbog ovoga. Kupio mi je klavir. Pritisnem jednu dirku i zvuk mi stvara mir u srcu. Ne može biti divniji. Svakog puta me sve više iznenađuje. Pomislim da ne može biti divniji, a on pokaže suprotno. Stavim knjigu koju mi je poklonio na klavir.

Teškog srca se odvojim od klavira i odem do spavaće sobe kako bih se spremila za posao. Medjutim, i tamo me je čekalo iznenadjenje. Soba je bila puna balona koji su bili po podu. A na krevetu me je čekao ogroman buket ruža. Na mom licu se opet ocrta jedan osmeh. Ima li kraj ovome?

Pažljivo pridjem krevetu kako ne bih probušila neki balon, u potrazi za porukom.

"Ti si moj san koji je postao stvarnost."

Čitam poruku i shvatam koliko volim ovog čoveka. Stavljam poruke i fioci koja je puna njegovih poruka.

Polako odlazim do ormana i otvaram ga lagano. Ne želim ni jedan pukli balon. Kada se presvučem i sredim za posao, odlazim do kuhinje kako bih stavila ruže u vodu, a tamo imam šta i da vidim. Na pomoćnom kuhinjskom pultu je stajala flaša vina, bombonjera u obliku srca i jedan medvedić koji drži poruku. Ostavim cveće sa strane, a onda dodjem do medvedića i uzmem poruku.

"Hoćeš li oprostiti ovom divnom čoveku koji te toliko voli?"
DA DA (zaokruži)"

Gledala sam u papir i smejala se. Nema 'ne' kao jedan kd ponuđenih odgovora. Ne prihvata taj odgovor. Uzmem hemijsku i uradim šta treba, a onda stavljam buket u vodu i odlazim do auta.
Prvo odlazim do firme, pre posla. Celog puta se na mom licu nalazio široki osmeh. Kada je uspeo ovo da uradi? Možda je kupio sve, a samo angažovao ljude da unesu sve. Kako su uneli klavir? Nije ni bitno. Bitno je da je tu. Sada mogu svirati stalno. Tokom celog dana ako želim. A on će sedeti kraj mene i čitati mi.