Zvuk srca

94.deo

Nervozna stojim ispred vrata. Zašto sam uopšte nervozna? Mislim nemam razloga. To je Colin. Možda me prethodna situacija koči. Ali znam da je unutra. Njeg auto je ispred. Mogu ga čuti unutra. Prokletstvo Leonora. Samo pokucaj. I tada to i radim. Skupljam hrabrosti i kucam na vrata. Ubrzo ih otvara.

Stoji tamo i gleda me svojim smeđim očima u crnom odelo koje mu savršeno pristaje. Njegove oči, bogate i duboke, prate svaki pokret sa smirenim, ali odlučnim pogledom. Odozdo, ispod odela, pojavljuje se bela košulja koja se besprekorno uklapa u njegov izgled, pružajući kontrast crnom odelu. Njegovo lice je jasno, sa blagim, ali odlučujućim crtama koje oslikavaju ozbiljnost, a istovremeno zrači šarmom i poverenjem.

Stojim i on mi daje jedan osmeh pre nego što se pomeri da udjem unutra.

"Šta?", upitala sam ga, dok me je posmatrao kao da me prvi put vidi.

"Ta lepota..", izusti kao da će nastaviti rečenicu, ali ne radi to.

Umesto toga, on se naginje ka meni, njegov pokret bio je pun pažnje. Njegove oči, ispunjene toplinom, bile su usmerene ka mom licu dok je sa lakoćom ostavio jedan poljubac na mom obrazu. Poljubac je bio nežan, ali istovremeno pun obazrivog poštovanja. Taj poljubac bio je tiha, ali snažna poruka pažnje i bliskosti, a dok je to radio, naši pogledi su se ukrstili, stvarajući trenutak pun intimnosti. Osetila sam kako mi srce brže kuca pod njegovim nežnim dodirom, a ceo trenutak bio je ispunjen tišinom koja je nosila više od običnog pozdrava – bila je to razmena neizgovorenih reči.

Njegov gest me je udari kroz srce sa neopisivom toplinom.

"Pošto ti nadoknadjujem večeru, biće po planu koji sam tada planirao.", kaže i uvede dublje u prostoriju.

"Misliš kada nismo bili zajedno?", upitam ga, dok mi pogled prelazi po prostoriji.

Prostorija je osvetljena samo svećicama koje nežno trepere na drvenom stolu, stvarajući igru svetlosti i senki na zidovima. Miris soli i morskog povetarca ulazi kroz otvoreni prozor, dok se zvuk talasa lagano razlijeva u pozadini.

Nije mi odgovarao, već je stavio sve na sto. Grebanje stolice o pod me je nateralo da pogledam u njega koji mi je izvukao stolicu. Bio je tih, skoro da nije progovarao. Suzim oči i pogledam ga. "Drugačiji si."

Moj glas ga natera da me pogleda, a na licu mu se pojavi osmeh.

"Počinjem da shvatam da moj plan neće ići kako sam planirao, jer mi oduzimaš dah večeras.", kaže, a moje srce treperi, ali ostajem staložena pod njegovim pogledom.

"Ne brini, pomoći ću ti ja.", kažem, a on se smeje.

Nastavljamo da večeramo uz prelepu večeru i previše međusobnih pogleda izmedju nas. Pogledi koji govore više od svake izgovorene večere. U vazduhu se oseća tenzija i ljubav. Da mi je neko rekao da ću voleti Colina rekla bih mu da je smešan.

Ali ono što osećam prema ovom čoveku je trenutno najstvarnija stvar na svetu. Volim ga. I osećam se voljeno sa njegove strane.

Rekla bih mu to, ali je on postavio pravila večere pa ćemo videti koliko će uspeti da izdrži. Iako vidim da nervoza izbija iz njega. Da li možda postoji još nešto?