Zvuk srca

16.deo

Leonora Carrington

Na putu do kuće je tekla tišina u automobilu. Ni jedno od nas nije progovaralo. Svaki lep momenat od par sati provedenih zajedno, završio se ćutanjem do kuće.

Rukom se uhvatim za narukvicu kako boh je osetila. Osetila da je zaista tu. Dobila sam jevod oca pre smrti i previše mi je dragocena. Sve bih uradila i dala da je pronadjem ukoliko je izgubim. Previše mi znači. Kada sam je videla u njegovim rukama srce mi je zaigralo od silne sreće.

A onda je usledio njegov dodir. Njegovi prsti na mojem zglobu. Koža koja se dodiruje i vatra koja gori na istom mestu i širi plane kroz celo telo. Nisam znala da iko i išta može da utiče toliko na mene samo jednim malim dodirom. Šta bi bilo onda da je sve to više? I imam uvrnutu želju da osetim to. Da izgorim u vatri koju stvara u meni. Ali nedovoljno hrabra da uradim tako nešto ili spustiti ego da mu dozvolim tako nešto. Nešto što he želeo još pre četiri godina. Da to uradi meni, a onda sa drugom devojkom. Neću goreti u istoj vatri u kojoj će posle mene goreti druge.

"Hvala za narukvicu.", rekla sam kratko i prekinula svu nastalu tišinu izmedju nas, tokom cele vožnje.

"Nema na čemu. Verovatno ti je bitna čim di je toliko tražila. Video sam sjaj u tvojim očima kada si je ugledala.", kaže, na trenutak me pogledavši, a onda opet skloni pogled na put.

Taj mali i kratki pogled je u meni izazvao buru u stomaku. "Da. Od oca je. Nije živ."

Rekla sam iako on to već treba da zna. Ali me je zaboravio. Nije me ni mrzeo dovoljno da me zapamti. I to prokleto smeta. Previše. Ali videćemo do kada će to trajati. Možda me se neće ni setiti? Možda je tako i bolje?

"Žao mi je.", kaže, a ja klimnem glavom, kada shvatim da smo stigli, ali kod njega.

"Zašto smo ovde?", upitala sam ga, a on se nasmeje. "Nisi rekla gde živiš. Mada možeš prespavati ovde. Ne moraš u kući, možeš kod majke. Mada i kod mene si dobrodošla.", predložio je, a ja teško izdahnem.

"Ali moram da učim.", rekla sam ixbegavajući da provedem noć u istoj kući sa njim.

Sutra svakako nemam predavanja zbog neke sednice. Njegov pogled je iščekivao odgovor.

"Mama će se ljutiti što smo zajedno. Rekla sam ti njeno mišljenje danas.", podsetim ga, a on klimne glavom. "Možeš spavati u vili. Ima dovoljno kreveta. Ne moramo joj reći."

Savetuje mi da lažem majku? Nasmejem se u kut usne. "Da lažem mamu?"

"Nije laž ako prećutiš. Time nema laži, nema istine.", govorio je kroz blagi osmeh, koji me naterao da na kraju pristanem.

"Ali moramo da udjemo neprimetni.", dodao je. "Mislim da još radi."

Sada mi nije lakše, ali ipak pristajem. A zašto? E to ne bih znala uopšte.