Nepoznati broj 📞

- Uvod -

Hladan prolećni vetar joj je pomilovao lice. Dok je sedela na stolici ispred kafića u malenoj baštici koji je taj isti luksuzni, otmeni kafić imao. U planu za danas je imala samo da odmara. Celu nedelju je samo trčkarala naokolo i podelila papire za razvode braka koji su bili potrebni njenim klijentima. Posao advokata joj od malenih nogu bio zanimljiv. Oduvek je volela da se bavi papirologijom i da natera samu sebe na dosta mišljenja i saveta od drugih ljudi. Kada je upisala srednju školu, prvi komentari njenih roditelji su bili :

- ,,Ne trebaš samu sebe naterati da radiš na nešto što traži veoma dosta pažnje i truda".

Naizgled, i ako su njeni roditelji bili fini, opet su se nekako dvoumili oko njene prve izabrane škole. Nakon dobrih četiri godine truda, rada i strpljenja, završila je srednju školu te upisala fakultet. Pet godina joj je trebalo da završi sve to što se ticalo njenog smera i sada kada pogleda unazad i kada razmisli. Dobro je postupila. Ispravno je uradila. Njena odluka je bila jedna od najboljih do sada.

Bila je srećna što je uspela u svom snu koji je sanjala od malena. Mada, izgleda iscrpljujuće kada svaki dan mora ustati rano ujutru u pet sati te u šest sati biti spremna za posao. Na početku joj je bilo teško da se navikne. Ali sa vremenom je navikla i to joj je postala jutarnja rutina. Deo života koji voli i koji je stavila u njene omiljene deliće slagalice.
Što se tiče njenih roditelja, da li su sada ponosni na nju? Ne.

Oni po njihovom mišljenju misle da ona traći ceo život za posao koji joj nije ravan. To su mislili od samog početka. Ali nisu želeli da joj kvare dobre namere koje je ona imala. Prihvatili su nekako njen posao i pomirili se sa time da posao koji su oni želeli da ona radi, propao je.

Njihova želja je bila da ona bude šef najvećeg hotela u Moskvi. Nasuprot svemu tome, Antonia je bila na svojoj strani želje. Nije slušala roditelje. Jer ako bi ih slušala, svi njeni snovi bi nestali. Onda bi trebala da radi kao robot, a to uopšte nije želela.
Bilo je tih dana kada nisu hteli da pričaju sa njom samo zato što nije želela da ih sluša kao Sofija.

Sofija je njena starija sestra, koja sada ima dvadeset devet godina.

Antonia je od nje mlađa šest godina i nju su smatrali roditelji da ona može više. Da ona zaslužuje više. Ali oni nisu shvatili da u svemu tome mora postojati želja, sreća, radost, ljubav. Da treba osetiti ljubav koju je ona oduvek želela da ima prema poslu.
Sofija je Antonijina velika suprotnost. Dok Antonia kupuje elegantne stvari, Sofija kupuje moderne stvari.

Sve je u stilu ukusa.
Svi smo mi različiti na neki način, ma bilo koji to bio.
Zato, svaka je imala svoj svet mašte.
Svaka od njih dve je imala svoj svet sigurnosti i stvarnosti.

Izdahnula je duboko dok je gledala kako ljudi prolaze kroz ulice prelepog i divnog mesta zvanog Novi Sad.
Svi su na licima imali ozbiljne izraze lica dok bi se drugi smešili ili imali neki lažni osmeh na licu.
Najteže je kada pored svih briga i problema, morate na silu stavljati osmeh na lice i to onaj lažni, onaj osmeh koji rešava sva ona pitanja kako smo, zašto smo tužni i šta nas je to slomilo.

Setila se onih meseci u kojima je i ona sama u svom malenom stanu sakrivala tugu. Tugu sa kojom se borila i sa kojom je delila sa svojom najboljom drugaricom Elenom.
Ta ista tuga je sada nestala.
Donekle je nestala, još uvek nije bila sigurna u to.

Samo je iste te noći dok je plakala za tim momkom, obećala sama sebi da više nikada neće dozvoliti sebi da plače za nekim ko uopšte ne mari za njena osećanja. Jer njoj treba neko ko će je ostaviti bez daha, ko će je se setiti u svakoj sekundi, ko će je nazvati ili poslati joj poruku u bilo koje doba dana ili noći.

Neko ko će je voleti baš onakvu kakva ona zapravo jeste i ko joj neće tražiti baš kao i Bojan da menja sve što se tiče u vezi sebe.
Da promeni sebe samo kako bi se on kasnije hvalio ostalima da on ima tako savršenu stvorenu devojku za njega.

Dok im je veza trajala, sve je bilo sasvim solidno. Ali kada je on prvi nju prevario, osetila se tako izdanom i poniženom. Tako slabom i jadnom. Tako povređenom i šokiranom.
Oprostila mu je prvu prevaru jer je tada kao srednjoškolska klinka bila zaljubljena u njega.

Ali kada je došlo drugi put do prevare, znala je da onom ko ponovo daje novu šansu, neko drugi čeka da dobije prvu. Njen mu oprostila. Posle njihovog poslednjeg susreta tokom raskida koji je bio eventualno i zadnji, skupila se u sebe i više nikome nije dala da joj ukrade srce ili pak stigne do njega. Imala je sreću što joj je Bojan bio samo lekcija života i što je od njega naučila dosta toga. Ali u glavi joj se vrtelo sve isto pitanje : ,, Zašto joj nije lepo predložio raskid, ako je video da im ne ide? ".

Bilo je dosta pitanja, ali premalo odgovora.
Maltene, ni na jedno pitanje nije znala odgovor.
Ko zna zašto nije ni dobijala odgovore na ta pitanja, možda je to bilo najbolje za nju.

Premestila je pogled ka ljudima koji su sedeli sa njom u bašti i toliko vedrih lica je bilo da im se divila što nakon tolikog napornog dana, opet imaju svoj stav i neku pozitivu. Opet se ne predaju i idu dalje ka novim preprekama i pobedama.

Uzela je šoljicu kafe i popila tri gutljaja, a zatim polako vratila na mesto.

-------------------------
- napokon da objavim uvod priče. 🥰pišite mi vaše utiske i šta mislite šta će se u sledećem nastavku desiti. 👼🏼
Ne zaboravite da ostavite vote na nastavku jer meni to puno znači, a i tako ću znati da neko čita moju priču i da me podržava u ovome što volim i radim. 💫🌃