Nepoznati broj 📞

- 33.Deo -

Stefan je doviknuo te je prošao prstima kroz frizuru sve dok se nije začuo glas sa druge strane.

–        ,,Stiven je".
–         ,,Uđi".

Stiven je ušao unutra odmah nakon pozitivnog odgovora te zastao na samom ulazu kada je ugledao Antoniu. Čim se malo pribrao izgledalo je kao da je progutao veliku knedlu koja mu je zastala u grlu.

–         ,,Nadam se da vas ne prekidam u nečemu što ste počeli".

Antonia ga je posmatrala jedan dugi trenutak te kada je poželela da izađe napolje Stefan ju je uhvatio za lakat i vratio nazad.

–         ,,Ne idi nikuda".

Smireno je rekao te je ona pomalo ostala zbunjena u mestu kao i Stiven.
Stiven se je samo pitao od kada su oni postali tako bliski.

–        ,,Spremni ste?".
–         ,,Jesmo".

Oboje su u glas izgovorili dok su se nasmejali jedno drugome nežno.
Kakav zaljubljeni par!
Pomislio je to Stiven dok ih je gledao kako se gledaju.

–        ,,Krećemo za pola sata".
–         ,,U redu. Bićemo dole sa ostalima za deset minuta".

Antonia je sklonila pogled sa Stefana i delovala je poprilično stidljivo. Samo je to veoma vešto kontrolisala. Kao da nije želela da pokaže svetu da se zaljubila.

–        ,,Čekaćemo vas dole".

Rekao je to sve dok nije nestao iza vrata i otišao. Jedna duga sekunda je prošla sve dok Stefan nije odlučio da poljubi Antoniu.

I to je delovalo veoma brzo.

Kada je Antonia osetila njegove usne na njene osećala je nekakvu emociju koju do sada nije nikako osećala. Naslonio ju je na zid te obgrlio rukama oko struka i tako žustro i silno ljubio kao da sutra ne postoji. Svojim jezikom je vodio bitku sa njenim dok su se prepuštali mašti. Jezici su se isprepitali i borili. I oni su se borili sa vazduhom. Kada im je ponestajalo vazduha izdahnuli su oboje duboko dok je naslonio njegovo čelo na njeno.

–         ,,Ne smeš ovo da radiš".

Prekorila ga je.

Koliko samo mrzi kada ga ljudi podsećaju na sve to što već zna.

–         ,,Bio je to trenutak slabosti".

Slabo se osmehnuo dok su mu oči bile mutne.

–         ,,Stefane, ne sme da se ovo više ponavlja".
Skupio je obrve.
–         ,,Ne smem više da te ljubim? Tačnije zabranjuješ mi da te poljubim kada god poželim? To je tako kliše".

Udarila ga je blago po grudima dok se zakikotao i poljubio ju je u uho, a zatim joj je nešto šapnuo što će celo veče misliti samo o tome kada se bude vratila sa misije.

–        ,,Jednog dana ću te imati, a kada te budem imao neću te pustiti da odeš iz mog kreveta".

Nervozno je razmahnula glavom dok je pokazala ka vratima.

–        ,,Trebalo bi da idemo. Prošlo je već dvadeset minuta".
–         ,,Oh, kako minuti brzo prolaze kada sam sa tobom".
–         ,,Ovo se samo šališ".
–         ,,Imam osećaj da je sa tobom svaki minut dragocen".
–         ,,Izgleda da si odlučio da se šališ".
–         ,,Minuti mi prolaze kao sekunde dok te ljubim".
–         ,,Ti se stvarno šališ".

Njegov pogled je delovao kao poražen. Kao da je želeo da izgovori: ,,Ne šalim se", ali je odustao jer je znao da bi time samo prikupio vremena da ne idu.

–         ,,Kako god ti kažeš, ali u mom slučaju ja se ne šalim. Već stvarno mislim onako kako sam rekao".
–        ,,Mislio ti ozbiljno ili ne, zakasnićemo, a ja ne volim kada kasnim".
–         ,,Govoriš osobi koja obožava da kasni svugde gde treba da ide".

Ovog puta je bila ona ta koja je nakrivila glavu.

–         ,,Kasniš? Stvarno Stefane?".
–        ,,Stvarno gospođice Antonia. Ako je sa mnom osoba koja me dosta privlači i psihički i fizički, onda umem da kasnim i po pola sata".
–         ,,Onda bi trebao da ideš kod lekara".
–         ,,Hoho, stigli smo i do toga".
–         ,,Za tvoje zdravo zdravlje se nadam da si okej i da ti ništa ne fali, jer po ovome što pričaš ništa nema logike".
–        ,,A ti si moj lekar koji će da me leči".

Prostrelila ga je pogledom te prošla pored njega i brzo izašla ne bi li je on ponovo uhvatio za ruku i ponovo se zaustavio da je poljubi.
U neku ruku, bolje da beži što pre nego da ostane zarobljena njegovim poljupcima od kojih nikako ne bi mogla da se nasiti.

–        ,,Fokusiraj se ispred sebe i videćeš najlepšu devojku na svetu".

Antonia se obratila Teu dok je sišla sa zadnjeg stepenika i stala pored njega oslonivši se za ogradu iza sebe. Podigao je obrve te se okrenuo celim telom ka njoj i stavio ruke u džepove od farmerki.

–         ,, Oho, nešto smo narcisodni danas".

Glupavi kez mu se nacrtao na licu dok je ona cmoknula jezikom i stisla usne u ravnu crtu. Kako ovo da mu kaže?

–        ,, Ne. Nego kažem to da ti oči ne bi ispale koliko gledaš u mene ".

Istinu mu je saspela u lice dok se trudila svom snagom da ne vrisne od smeha. Razlog je bio taj što je na njegovom licu proletelo milion izraza od ,,zadaviću te" do ,,pazi me se". Ali nije obazirala na to pažnju. Namestila je pištolj u jakni koju je imala te se opet prekontrorisala ne bi li nešto slučajno zaboravila.

–         ,,Krećemo".

Stefanov glas se pročuo policijskom stanicom dok je par grupica policajaca krenula da izlazi iz stanice. Zadnji su bili Antonia, Stefan i Teo koji je navodno zaboravio pištolj u hodniku. Ušli su u auto dok je Stefan ugasio muziku jer nije voleo da je sluša dok vozi na određeno mesto gde će se desiti problem i haos. Mirno su se vozili gradom. Antonia je posmatrala noćne ulice kroz kojih su prošli, a onda kada je ugledala da se auto parkira shvatila je da su već stigli. Nisu putovali mnogo. Deset minuta je mogla da uživa sve dok je zadatak nije ometao i nije je podsetio da treba da bude skoncetrisana.

–        ,,Imate li plan?".

----------------------
- Stefan između njih dvoje misli ozbiljno. 🥰🙈