Nepoznati broj 📞

- 92.Deo -

Sa druge strane su se Teo i Stefan vozili autom dok su naglo zakočili kada su ugledali auto ubice kako ih je preduhitrio i zakočio ispred njih. Zamalo da ih ubije.
Zamalo.

- ,,Ovaj nije normalan. Jesi li poneo pištolj?".

Upitao ga je Stefan sav izbezumljen i prestrašen kada je Teo opipao oba džepa te klimnuo glavom.

- ,,Ne brini, imam dva. Ako mi jedan ostane bez municije".

Kroz zube je govorio dok su oboje izašli iz auta na što se glasno lupanje vrata auta isto čula i sa druge strane. Pogledi su govorili više od reči. Svaki smrtonosan pogled je bio tačan za ovaj sukob.
Dva policajca protiv jednog velikog ubice koji je ređao žrtve dan za danom je bila baš savršena vest za lokalne vesti i novinare.
Ali opet ta dva policajca su znala kako da se odbrane i kako da uhapse optuženog.

- ,,Prvog puta si pobegao, drugog puta si pobegao, trećeg nećeš".

Govorio je glasno Stefan dok se osoba ispred njih smejala.

- ,,Opasni momci, nema šta".

Glas je bio nepoznat te je Teo znao da su imali posao sa nekim ko vrlo dobro zna kako da ometa protivnike.

- ,,Mislim da bi trebalo da se predaješ? Stvarno ne bi želeli da prolijemo krv po svuda i da se kasnije kajemo što smo ubili osobu te time zadali sebi greh na duši".

Teov raspleteni jezik se rasplitao o njegova nepca dok je to govorio. Ali dok je izgovarao reči ubica je već nanišanio na njega te upucao na što se Teo odmaknuo te ga je metak promašio.

- ,,Huh, ovo je bilo za dlaku".

Pokazao je prstima to "za dlaku" dok je stavio prst na okidaču te upucao u njegovo rame.

- ,,Više sreće drugi put momak. Ovako bar nemamo mnogo posla sa tobom".

Stefan mu se obratio dok je izvadio lisice iz auta te mu prišao i stavio ih na ruke. Začule su se sirene koje su bile daleko nekih pet minuta te kada su stigle odveli su ga. Stefan je obrisao znojavo čelo dok je ušao u slupljen auto te naslonio ruke na volan. Pogledao je ka Teu koji je pričao sa nekom policajkom dok je bio sudržan.

Uskoro, veoma uskoro će biti u Antoniinom zagrljaju te je neće više pustiti. Bar ne za sada. A i čak da bi hteo da je pusti ne bi imao snage. Jer je ona njegovo sve. Ona je njegov život i uvek će i biti. Teov razgovor se poprilično dosta produžio.

- ,,Dobro. Izvini što te ometam drugar, ali mene čeka devojka u hotelu koju trebam da uskoro zaprosim".

Objasnio mu je levom rukom dok je ostao upotpunosti smiren. Teo ga je samo odmerio te nastavio sa pričanjem. Prevrnuo je očima kada je začuo kako Stefan nervozno cupka prstima o volan. Poljubio je policajku u čelo te sav ponosan ušao u auto i smestio se na sedište. Okrenuo se ka Stefanu vidno besan.

- ,,Znaš, ponekada postoje vaspitani maniri. Sledeći put kada je budem video zasigurno neću biti u tvom društvu da mi sve pokvariš".

- ,,Stvarno? Težak si gnjavator".

- ,,I gde idemo sada?".

Upitao ga je Teo dok je Stefan pogledao na sat. Tačno na vreme će stići sve.

- ,,Sada idemo kod zlatare da kupim prsten, posle toga ćeš nazvati Antoniu da joj nešto kažeš, poput kako sam ranjen ili nešto slično. Postaraj se za to da bude normalno i da ne bude previše preterano".

Oblizao je donju usnu dok je Teo podignuo obrve te se zavalio u sedište.

- ,,Stvarno želiš da je zaprosiš? I to posle ovog incindenta? Zar nisi mogao neki drugi dan?".

- ,,Da, stvarno mislim".

I onda se odjednom štrecnuo na Tea kada je shvatio zadnje pitanje.

- ,,I šta tebe briga kada ću je ja zaprositi? Imam pravo kada želim i kada ja hoću".

Pružio mu je jedan samoubilački pogled punim pretnje dok se parkirao na parkingu. Izašao je iz auta ostavljajući Tea da ostane sam u autu.
Ušao je u zlataru sav srećan i pun treme dok je pozdravio prodavca.

- ,,Dobar dan, izvolite, kako mogu da vam pomognem?".

Voleo je ugodne dobrodošlice. Time je znao da radi ispravnu stvar što se tiče veridbe.

- ,,Želim da vidim prstenje za veridbu? Znate, danas mi je poseban dan i želim da zaprosim svoju devojku".

Objašnjavao je to rukama na što mu se prodavac blago nasmejao. U roku od par sekundi ispred njega se stvorilo mnoštvo prstenja.

-,,Imate veliki izbor, momče. Pazite šta birate, jer svaka boja ima svoju priču".

Poželeo je nešto da progovori, ali je zaćutao. Dobro je osmotrio prstenje. Odmahnuo je glavom dok je primakao ruku i uzeo svojim drhtavim prstima prsten boje zlata koji je imao malenu ružu kao simbol ljubavi.

- ,,Uzeću ovaj".

- ,,Sigurni ste?".

- ,,Jesam".