Nepoznati broj 📞

- 16.Deo -

Kada su pozdravili šefa Teo se srušio u stolicu te opet nastavaljao cupkanjem noge o pod. Stefan ga je mrzovoljno pogledao te mu se bez ikakvog strpljenja obratio.

–        ,,Zamolio bih te da prestaneš sa time".

Pokazao je rukom na njegovu nogu dok se Teo šeretski osmehnuo.

–        ,,Zašto?".

Pitanje koje ga je nerviralo je bilo upravo to koje je postavljao Teo. Nije mogao da mu opiše rečima koliko ga imitira taj zvuk jer nije imao niti snage, a niti volje da mu se obrati nekakvim hladnijim tonom kojeg nije mogao da ima u ovom trenutku.

–        ,,Zato što izgledaš kao derište koje se duri za svaku sitnicu".

Prkosno mu se obratio na što je Teo ustao i uneo mu se u facu.

–         ,,Nisam derište i ne durim se nego je stvarno nenormalno da radimo sa advokatima. I još uz to sa tvojom dragom gospođicom Antoniom vešticom".

Stefan je sklopio kapke na tu malenu uvredu te stisnuo ruke u pesnice.

–        ,,Prekini".

Opomenuo ga je tiho dok se borio sa nemirom u sebi.

–         ,,Šta da prekinem? Šta? Hajde, objasni mi zašto sada odjednom mi trebamo da sarađujemo sa njima? Pa ko su oni? Ko? Nisu ni dostojni naših pogleda, a kamoli da ih pogledamo".

Teo je toliko glasno govorio da je Stefan pomislio kako će ga cela policija čuti. Razmahnuo je glavom svestan toga da ne može da se raspravlja sa njim, ali nemir u njemu ga je nervirao.

–        ,,Pazi o kome pričaš i šta pričaš".

Procedio je to kroz zube jedva umirućeg besa. Ali je Teo nastavljao po svome.

–         ,,Neću da prestanem! E baš neću".
–        ,,Teo ne budi dete".
–         ,,Nisam dete nego ih ne podnosim, a pogotovo ne onu ludaču koja me umalo nije ubila".
–        ,,Prekini Teo".
–         ,,Vozačka dozvola treba da joj se oduzme koliko je samo slepa i glupa".

Dok je on u tom trenutku viknuo Stefana je opkolio bes i zavladao njime. Ustao je sa fotelje te ga u jedan mah uhvatio za kragnu košulje i približio ka zidu.

–        ,,Slušaj ti, jeste da si mi kao drug, ali ne možeš tako da pričaš o nekome ko zna da radi svoj posao bolje i smelije od nas".

Teo je razgolačio oči dok mu je Stefan uputio tako oštre reči da su ga presekle. U jednoj sekundi je pomislio kako je izgubio prijatelja samo zbog one male veštice.

–         ,,I ne dozvoljavam ti da je vređaš ma kakva god ona bila. To što ti nisi zadovoljan svojim životom i time što će ona raditi sa nekim od nas dvojice nije moja stvar. Mada i ako je budu stavili da radi sa tobom rećiću im da je premeste sa mnom da rade jer neću trpiti da je svaki dan nerviraš i kidaš joj nerve uzastopno svojim glupim i nesvesnim ponašanjem kojeg ona nije zaslužila".

Morao je da zapamti ove reči.
Od ovog trenutka ću se držati podalje od Antonie, ponavljao je sebi.
Kada ga je napokon pustio i kada je namestio svoju košulju samo ga je Stefan zadnji put opomenuo.
Kao da nije čuo dosta opomena sve do sada!

–         ,,Da nisi pomislio da se ponašaš tako nezrelo pred njome. Ako to uradiš ubiću te".

Okrenuo mu je leđa kako bi se smirio od ovog skandala.

–         ,,Gospode Bože, pa ti si se zaljubio u nju!".

Uzviknuo je potpuno šokiran izjavom za koju je znao, ali nije želeo da prizna.
On ne može to da prizna.
U svom životu je zaista mnogo puta bio povređen. Ne može da dozvoli da se opet to desi.

–        ,,Ako sam se zaljubio, prvi ću saznati da li jesam ili nisam. Uostalom to nije tvoja stvar".

Tihi glas mu je prolazio kroz glavu.
Ma da li mu se to njegov prijatelj zaista zaljubio na prvi pogled?
I kako se to uopšte, dođavola desilo?
Nije znao odgovor.
Nije ni želeo da zna.
Bolje bi bilo da bude u neznanju nego da bude izneveren prijateljstvom koje se zamalo nije raspalo samo zbog nje.
Pognuo je glavu dole te tako izašao iz kancelarije dok je Stefan ostao na istom mestu. Gledao je za njim te je pomislio samo jedno.
On nije dovoljno zreo kako bi shvatio šta znači kada neko nekoga brani i čuva.

U kancelariji je vladala muka tišina dok je David sedeo u svojoj fotelji sa namrgođenim izrazom lica. Uopšte mu se nije dopadalo ovo što mora da uradi i da govori. Bio je zauzet celog jutra da se nije ni setio da ima važnije poslove da radi. Ali ovaj slučaj nije bio kakav slučaj. Ovaj slučaj je bio onaj od kojeg bi mogao vrlo rado da poludi samo kada bi mogao.

Spustio je papire na sto na kojima je pisalo: ,,Važno obaveštenje!" te se trudio da glasno ne opsuje ispred jedne dame i ova dva momka. Protrljao je nervozno čelo dok se borio sa ljutnjom.
Uopšte se nije nadao ovome da će se desiti. Kako će ovo troje uopšte reagovati kada saznaju da će raditi sa policajcima?
Smiri se.

Naredio je sebi te je protrljao šake i pogledao ih je značajnim pogledom. Vreme da im kaže. Ne sme da gube vreme sada kada su prebačeni da rade sa ljudima u plavim uniformama.

–        ,,Došli ste? Nadam se da vas nisam prekinuo u najvažnijem trenutku?".

Opazio je kako se Antonia blago osmehnula te se zapitao šta je to što ju je nateralo da zablista danas ceo dan i to od ranog jutra. Mora biti da je neki dečko.
A onda se setio onog crnokosog dečka.

-------------------
- op, op, opaaa! Pa da li nam je Teo ovde neki vidoviti Teo ili nam se samo čini. Ostaje nam da budemo u neznanju. 🥰🙈