Nepoznati broj 📞

- 62.Deo -

- Dva meseca kasnije -

Trčala je.
Sa tolikom jačinom je trčala da se zapitala otkud joj toliko snage da trči toliko daleko od hotela.

Kada se ujutru probudila, obavila sve što i svaka devojka obavlja počevši od lične higijene, kratkog tuširanja i blagog doručka kojeg je spremala poželela je da ode do prodavnice.
Ni dobro nije izašla iz hotela začuo se pucanj i dobro da je sagnula glavu na dole, inače bi bila odavno već mrtva. Osećala je kako je noge izdaju, ali davala je sve od sebe da stigne na aeodrom. Koliko toliko barem da se spasi ili da prijavi policiji da je neko hteo da je ubije. Vazduh u njenim plućima se smanjivao dok je ona sama počela da drhti i da oseća blagu vrtoglavicu koja joj se sprema. Nakon onog pucnja protrčala je iz hotela dok su je svi ljudi gledali sa osmehom na licima. Oni su znali! Svu su oni prokleto znali i bili upućeni u sve! Jedino što niko od CIA agenata nije znao ko, šta i kada će se to dešavati, a da ne zaboravi da niko nije ni znao da će doći do ovoga da svako osoblje iz hotela sazna da je glavni osumnjičeni tu, a da je ona jedna nevina žrtva koju će ubiti čim mu se ispruži prilika.

Svi su znali da će ona doći baš u tom hotelu, da će odsesti i da će biti tu neki duži vremenski period. Kako su imali samo srca da je izdaju? Pa nekim ljudima je spasila živote, a oni su joj uzvratili tako grubim i bolnim udarcem da ju je srce zabolelo. Još jedno pravilo u životu koje je dodala istog momenta u glavi, bilo je:
Nikada ne veruj ljudima, nikada nemaj poverenja u njih jer će te kad tad izdati.

To pravilo će je pratiti za ceo život.
Kada je skliznula i pala na pod zajauknula je dok se brzo pribrala, ustala i nastavila da trči. U nekom nepoznatom momentu je skrenula sa puta baš kada je crni Rendž Rover prošao pored nje i umalo je nije zgazio, sada se nalazila u šumi i samo je začula kako njeno srce očajnički lupa za Stefanovim dodirom i hrabrošću.

Prokletstvo!
Od toliko pištolja, pušaka, noževa, makaza, ništa nije imala kod sebe.
A kako i da ima kada nije bila spremna na tako veliki korak u njenom životu.

Sada je bila između života i smrti i ako se ona pitala šta bi izabrala, izabrala bi život.

Setila se odjednom Petra i njegovih reči koje su odjekivale kroz njenu glavu, kasnije tog dana signal iz nepoznatih razloga nije radio kao ni domet, te nije mogla više nikako ni sa kim da priča. Nije mogla nikako nikoga da obaveštava šta se dešava sa njom. Drhtavom rukom je obrisala znoj sa čela i pritisla oči kada je osetila metak u rame.

Zarežala je tiho dok se dokotrljala i uhvatila se levom rukom za drvo. Zašto u svakom poslu mora da nastrada njena desna ruka? Kako će sada da se odbrani?

Zašištala je zbog bola kojeg je imala u ruci te dopustila bolu da prostruji njenim telom. Zakašljala se kada je osetila gadljivi miris na njenom nosu koji ju je ubrzo zaspao.

Njena greška je bila ta što nije uspela da vidi lice onog koji ju je oteo i koji će joj jednim mahom ugasiti život.

Njen život će biti ugašen uskoro, osećala je to. A osećaj je nikada nije prevario.

Onog dana kada se Antonia više nije javljala, svi su pomislili kako je namerno to radila. Nije želela da se javlja nikome jer je želela neki svoj mir. Želela je da bude sama to je i radila. Nije želela niko da je ometa i to je uradila tako što je isključila telefon. Svako ko bi je znao bio bi razočaran kada bi se javila sekretarica. Bili su zabrinuti svi jednako dok su Stefana lagali, tako dobro lagali da se ona javlja svakog dana, ali da ne žele da otkriju gde je ona otišla. Potiskivao je tugu na poslu samo zato što je morao i što je bio namenjen da svakome njegov život zameni sa lažnom maskom. I sa tugom koja ga je unutar njega ubijala. Želeo je da je vidi. Želeo je da joj čuje glas, makar na samo jednu sekundu.