Nepoznati broj 📞

- 35.Deo -

–        ,,Moraš! Ustvari ona mora! I meni je žao, ali mora neko da izađe. Ona je devojka, a uostalom takvi ludaci padaju na devojke. Lakše ćemo ga uhvatiti ako ga izazove".
–        ,,Ne dajem njen život, kako bi uhvatili nekog manijaka! Teo on je ubica, hoćeš da je ubije!".
–         ,,On se samo bavi mafijom, a dok ga ona na neki način zavodi ili još gore usmerava mu pažnju ka njoj, mi ćemo kontaktirati ostale da se vrate".

Stefan se okrenuo oko sebe te gledao.

–        ,,Izgubili smo dosta ljudi".

Obratio se Teu kroz tihi šapat.

–         ,,Deset ljudi nije malo. Moramo imati pojačanje Stefane, ne možemo nas pet sami protiv njih dvadeset".

Zagrlio je još jače Antoniu. A ona.. osećala je sve njegove strahove i bitke sa kojim se borio u sebi i poraze koje je morao da proguta. I znala je da je morala da žrtvuje svoj život samo kako bi im posao uspeo. Posao je bitan, njen život nije. Poraženo se nekako izvukla iz njegovog zagrljaja dok ju je stegao za ruke.

–         ,,Ne, ne, ne. Ne možeš da ideš. Ne. Ne dajem te njima".

Ugledala je suze u uglovima njegovih očiju te pogledala prema Teu koji se skoro rasplakao na njihov rastanak.

–         ,,Znate da ću se vratiti, zar ne?".
–         ,,Ne idi Antonia, nemoj da mi slamaš srce".

Stefan se ponovo oglasio, ali ga je ona samo ostavila.

–         ,,Idem. Idite po pojačanje. Nadam se da ćete stići na vreme".

Pogledala je poslednji put u obojicu te se okrenula, ali taman što se okrenula Stefan ju je uhvatio oko struka, okrenuo ka sebi i čvrsto poljubio u čelo.

–         ,,Pazi se".

Promumlao je jedva te mu se ona slabašno nasmešila. Naterala je samu sebe da to uradi. Jer ako ne bi uradila, pa onda bi zasigurno Stefan shvatio da se neće vratiti živa.

–         ,,Čuvaj se, malena veštice".

Teo se oglasio po prvi put nakon njihove svađe te se i njemu osmehnula.

–         ,,Hoću. Znate da hoću“.

Opet je pogledala u te tamne oči koje su bile nalik noći. Ali njegove oči su bile bistre dok je noć bivala sve mutnija. Njegove oči su bile kristalno jasne. Pune patnje, tuge, bola.

–         ,,Za koliko dolaze?".

Upitala je Tea te se odmakla od Stefana koji joj je ponovo prišao i zagrlio je.

–         ,,Upravo sada".

Začuli su kombi te je ona brzo odgurnula Stefana, stavila kačket na glavi, kao i naočare, uzela pištolj u ruke i pokazala levom rukom da odu što pre. I dok su joj okrenuli leđa nadala se da će stići na vreme, jer ako ne stignu.. pa ako ne stignu više je neće videti živu.
Prislonila je pištolj blizu sebe dok je izašla iz tame i stala nasuprot mišićavog čoveka koji je stajao nedaleko od nje.
Znači, bitka može konačno da počne.
Nije je primetio jer je bio okrenut leđima, a njegova široka leđa su se izvajala dok je stajao da sačeka kombi.

–        ,,Koga čekaš?"

Srce joj je poskakivalo od nervoze dok je naterala sebe da se smiri i da uđe u ličnost u kojoj je retko bila.
Hladnokrvna.
Zrela.
Ubilačka.
Samouverena.
Puna samopouzdanja.
Lavica u telu devojke.
Da, to je sada bila ona.
I morala je da se bori htela ona to ili ne.
Zagrizla je donju usnu dok se čovek okrenuo i odmah ga je procenila.

–         ,,Dobar komad mesa, šteta bi bilo da se baci".

Pokazao je pogledom momcima koji su zastali i zagledali se u nju. Hladni znoj ju je oblio na što je ona skupila obrve.

Začula je glasne korake i shvatila je da su to bili policajci koji su trebali da stignu.

Iako je bila nedaleko od zida i mogla je da se skloni kada god ona to poželi jedna strana u njoj se borila sa kukavičlukom. Ne želi da bude kukavica! Nikada to nije bila, pa neće ni sada! Mora da mu osvoji pažnju.

–         ,,Zašto ne misliš o tome da se malo igramo?".

Jeza joj je prošla kroz telo kada je uperio pištolj direktno u nju.
I ona je isto tako uradila.
Ali kada je htela da puca..
Dođavola, dođavola, dođavola.
Nije imala metaka u pištolju.
Pa šta sada da radi?
Sažaljivo ju je pogledao čovek koji joj se lukavo osmehnuo.

–         ,,Vidiš devojčice idi svojoj kući, a nas.. pa nas ostavi na miru da sredimo ono što imamo".

Razmahnula je glavom svesna opasnosti u kojoj se nalazi.

–         ,,Ne želiš? Oh, kako mi je žao, ali moraću da te ubijem. Ne želimo svedoke, posebno ne tajnu službu koja radi za vladu".

Krenula je nešto da progovori sve dok nije ustuknula jedan korak unazad i ugledala da je njegovo beživotno telo palo na pod. Pomerila je pogled na krov sa kojeg je dopirao taj zvuk te je ugledala Tea kako joj pokazuje palac na gore sa velikim osmehom na licu.

A onda je začula šum pored sebe i okrenula glavu. To je bio on. Stefan.
Lagano ju je uhvatio za lakat dok ju je povukao sa strane i precizno je odmerio.

Tačno na vreme pre nego što je mafija reagovala. Naslonio ju je na zid dok im je spojio njihova čela te se zagledao u njene oči. Antonia je drhtala pod njegovim dodirom, a i samim time bila je uplašena zbog misije koju trenutno imaju. Sve što je mogla da čuje bilo je pucanje pištolja i metci kako padaju na zemlju. Drhtala je zbog galame oko sebe. Naslonio je svoje ruke na obe strane zida dok se pucnjava polako smirivala.

–        ,,Jesi li dobro? Nije te povredio, zar ne?".

Taj nežni glas joj je prošao par puta kroz glavu sve dok nije klimnula glavom. Drhtavo je naslonila njene ruke oko njegovo struka dok ju je on poljubio u čelo, a zatim u nos.

–         ,,Dobro sam, samo sam se plašila da nećeš stići".

Njen uplašeni glas ga je tako prokleto boleo.

–        ,,Tu sam, jedina. I ne mislim nikada više da te pustim da odeš sama pred ubicom".