Nepoznati broj 📞

- 19.Deo -

Potapšao ju je na rame te spustio ruku, a zatim ju je ispratio pogledom kako je izašla i
kako je krenula napred sa Petrom i Željkom. Nedostajaće mu taj agent i ta čudesna devojka. Nedostajaće mu vreme provedeno sa njom. I nadao se da će tamo pokazati da je najbolja među najboljima i da nju niko ne može pobediti jer je nepobediva.

Antoniin veseli izraz lica je bio dovoljan kako bi svako shvatio u zgradi da joj se nešto desilo. I to nešto veoma lepo. Nije se uopšte nadala ovakvom preokretu. Zapravo, mislila je da će se Stefan skroz udaljiti od nje kada bude saznao da joj je šef zabranio da se udalji od njih i da ne upada u još veće probleme od kojih ne bi mogla nikako da se spase. Veliko olakšanje je osetila na svom srcu kada je začula od Davida da će od sada u policijskoj stanici raditi. Mada talas tuge ju je preplavio kada je malo bolje razmislila, a to je da više neće moći da se ovde vrati.
Neće više imati svoju kancelariju.
Neće više provesti ovde ostatak vremena koji bi se nekada odužio od ranog jutra do kasno popodne.
I neće više moći da vidi svoje kolege.
Ali dobijaće i dalje slučajeve.

Jer je ovde njen posao započeo.
Jer je ovde prvi put saznala sve o onome što je želela ceo život da sazna.
Ovde je prvi put učinila da bude hrabra i davala je samoj sebi snagu da će svaku prepreku čvrsto proći.
Ovde je imala taj mir koji je oduvek želela da ima u svom stanu.

Kada se setila stana, trebala je da ga malo preuredi.

Bilo bi dobro kada bi kupila neko cveće koje bi ukrašavalo prozore umesto gomilu knjiga koje je imala i koje su sedele sve nepročitane od kako ih je kupila pre dva meseca.
Volela je da čita knjige. Tu je oduvek pronalazila svoje glavne likove i prepustila se mašti da je odvede tamo negde daleko u svetu gde je samo malo mašte potrebno i više želje da ga zamisli. Likovi u nekim knjigama su toliko ličili na nju. Imali su njene osobine, u nekim slučajevima glavni likovi su imali njene mane ili vrline, imali su njen čvrsti hladni karakter ili što je još bolje bilo za nju imali su neke njene mašte ili snove.

Volela bi da ima svoju kuću i da u toj kući ima neku svoju posebnu prostoriju poput malene sobice koja bi bila plave boje, a na zidovima bi bile naslonjene velike police pune knjiga. Od poda do plafona. Svaki red police bi bio prošaran raznim knjigama i piscima koje je ona obožavala da ih ima u svojoj kolekciji knjiga.

Ti redovi bi bili više crvenih boja jer je imala knjige baš takve boje.
I više bi ličila kao neka ruža obojena u tim policama.

Zamišljeno se zasmejala dok je prošla pored grupice momaka iz njenog tima te ih pozdravila širokim osmehom.

Momci su gledali za njom potpuno očarani time što je po prvi put vide tako srećnu. I bila je srećna. Samo su se pitali šta je to što ju je navelo na ovako radosno stanje. I uostalom ko je bila ta osoba koja je Antonii u sekundi popravila dan.

Kada je ušla u svoju kancelariju koja i nije bila baš toliko velika sela je uz sto dok je nešto pretražila po fiokama. Kada je pronašla određene papire počela je da ih čita.
U potpuno nesvesnoj sekundi ili sekundi u kojoj se ona zagledala, začula je bučno otvaranje i zatvaranje istih vrata. Cvoknula je jezikom zbog uznemirenosti te položila papire na sto. Podigla je pogled te se susrela sa tim nebesko plavim očima.

Šta sada on hoće?

Dok je zapitala samu sebe primetila je da je ovaj plavokosi momak tako besno disao da joj se u momentu približio te ugrabio papire i bacio ih istog trena pod. Zaprepašćeno ga je pogledala zbog njegovog nepristojnog ponašanja te je ustala elegantno sa stolice i sagnula se.

–        ,,Ma jesi li ti retardiran?".

Preneraženo ga je upitala dok je skupljala papire za razvode koje je upravo bacio sa stola gospodin Teo. Podigao je levu obrvu upitno koju je ona tako jarko imala želju da je počupa i da ostane bez nje.

–        ,,Ti mala veštice! Pa kako je moguće da od toliko ljudi baš trebamo sa tobom da radimo! Kao da si stvorena od blaga ili od zlata nisi ništa više vredna od nekolicine ljudi sa kojima ovde radiš".

Uperio je prst ka njoj dok je nemo gledala u njegovo lice koje se naboralo od ljutnje. Znači, ovako izgleda Teo kada se naljuti? Prisetivši se njegovog monologa setila se jedne rečenice.

Ti mala veštice?
Kako se usudio da je tako na nepristojan i apsurdan način uvredi? Odakle njemu toliko hrabrosti da se tako suprotstavlja jednoj dami? Ima li on uopšte srama?

U njegovim očima je plamtela neka nepostojeća ljutnja. Bes se razlio po tim zenicama, a plavetnilo je od potpuno svetlog odsjaja postao potpuno taman.
Zaledila se u mestu dok se jedva sabrala i uhvatila rečenice kojih se prvih setila.

–        ,, Ma nemoj da me gledaš tako".

Iznerviranost i uplašenost u njenom glasu se čula. Teo je začkiljio očima.

–        ,, Izvini molim te, ali kako te ja to gledam? ".

Besno je upitao dok joj se približio jedan korak, ali je ona jedan korak napravila unazad.

–         ,, Tako".

Pokazala je pogledom na njega na što je opet napravio isti postupak, a ona kao uplašeno lane se sakrivala iza fotelje.

–        ,, Kako? ".

Podignuo je obrvu dok ju je to upitao na što mu se učinilo kao da je Antonia progutala jednu veliku knedlu. Da li se to ona njega plaši?

–         ,, Pa tako".

Pokazala je rukom na njega na što se on naslonio na fotelju te je prostrelio njegovim plavkastim očima boje neba.

–         ,, Kako? Objasni".

--------------------
- hop, hop, pa jel mi to imamo novu posetu? 🙈💛