Nepoznati broj 📞

- 97.Deo -

- Stefan Stefanović *P.O.V * -

Osetio sam veliko olakšanje kada se Antonia nije usprotivila što sam joj napravio bebu. I iskreno se nadam da jesam te tako time bih je još više vezao za sebe i imao bih razloga zbog čega bih mislio uzastopno svaki sekund na poslu i van posla. Postaće jedna briga manje kada se bude preselila u moj stan, ali do toga još nismo stigli da popričamo. Samo se nadam da se neće usprotiviti i da se neće buniti što tako ishitreno donosim prerane odluke. I to bez njenog mišljenja.

Ja: ,,Šta misliš da se preseliš kod mene u stanu?".

Zastanem sa pitanjem koje je delovalo nimalo logično, ali obližem svoje roze usne svojim jezikom dok sam počeo da joj mazim ruku koja je bila preko mog stomaka.
Podigne pogled ka meni te nam spoji naše boje očiju u kojima se utapala samo sreća, ljubav i radost.
Brige za sada nije bilo i ja pogotovo nisam imao o čemu da brinem ili da mislim. Olakšala mi je život sledećom rečenicom i znao sam da ono što Antonia ima u planu to ili sada odmah ostvari ili zabeleži u glavi za kasnije.

Antonia: ,,Volim kada podelim ovakve trenutke sa tobom.. pogotovo kada je između nas malena tišina koja izgleda tebi kao dramska pauza u serijama".

Počne da se kikoće dok se odvoji od mene i uspravi se u ležećem položaju, a zatim pokrije svoje grudi posteljinom dok namesti iza sebe jastuk da stoji uspravno.
Namrštim se nimalo radosno te po mojim obrvama primeti da je nisam uopšte razumeo.

Ja: ,,Dramske pauze?".

Ponovim njenu zadnju rečenicu dok se i ja podignem u istom položaju kao i ona te progutam knedlu koja se stvorila u mom grlu iz nepoznatog razloga.
Klimne glavom potvrdeći moje pitanje te se namrštim još više.

Antonia: ,,Uvek kada je prijatna tišina između nas i uvek kada ti ostavim pitanje bez odgovora ti se namrštiš i izgledaš kao neka baba iz serija koje samo jedva čekaju da izbace nekoga iz vile".

Pritisne usne u ravnu crtu dok se kikoće te nasloni ruku na usne ne pokazajući da se smeje već se praveći da zeva. Nimalo mi se ne dopada to što mi govori više u šiframa nego obično.

Ja: ,,Ozbiljno sam te pitao. Da li bi želela da se preseliš kod mene u stanu?".

Podigne jednu obrvu dok se pre toga štrecnula na moje oštro pitanje dok sam svojim prstima uhvatio jedan uvojak njene kose i poigrao se sa njim.

Antonia: ,,Nisam razmišljala o tome, ako ćemo biti iskreni. Ali.. mogli bismo ovde da se preselimo.. našoj bebi i budućim bebama će prijati ovaj prijatni, prirodni vazduh bez zagađavanja i ostalih nepotrebnih stvari. Biće u normalnom i zdravom okruženju".

Govorila je to kao da smo par godina u braku te mi se to odmah i svidelo kod nje. Protrljam nos svojim dlanom dok me ona iznenada lupi prstima po nosu tri puta. Frknem uvređen time što me je lupila po nosu, a nije imala nekog jakog ili posebnog razloga.

Ja: ,,To nije lepo što si uradila".

Pokažem pogledom na moj pomalo crveni nos kojem je boja polako dolazila.

Antonia: ,,Ne možeš da se svađaš u četiri ujutru.. a pogotovo ne sa mnom jer upravo deliš sa mnom krevet".

Ja: ,,Antonia, lane moje.. na pitanje mi nisi odgovorila, umreću ovde dok se ti budeš setila da mi odgovoriš".

Prislonim prste na čelo praveći se da me boli glava, ali je ona ostala u svom položaju. Namestila je uredno ruke jednu preko druge te se srdačno osmehnula. Odgovor koji sam dobio me nije oduševio.

Antonia: ,,Verena sam za tebe.. što bi značilo u drugom slučaju da ako zatrudnim ili ako sam ostala trudna, onda.. želela ja to ili ne, moraću da se preselim kod tebe i da počnemo da živimo zajedno".