Nepoznati broj 📞

- 20.Deo -

Razmahnuo je glavom kao da ne zna o čemu ona priča te izdahnuo duboko.. Temperatura između njih je bila sve gora i gora te je znao da se mora odmaknuti od nje.

–        ,, Kao da ćeš me silovati svakog trenutka ".

Oblizala je svoje usne njenim jezikom dok je Teo coknuo jezikom. Ispravio se te stavio ruke u džepove.

–        ,, Ja da hoću da te silujem, silovao bih te odavno".

Nakezio se onim kezom za kojeg bi ljudi rekli da je tupav ili glupav te vratio isti izraz lica koji je imao malopre.

–        ,,Ne želim da radim sa tobom".

Kratko i jasno.
Pa zar mu je bilo toliko teško to da joj govori i da joj kaže istinu u lice, nego da je ovako na nemilosrdan način uplaši?

Teo je izgleda imao ovakvu narav.
Da od muve napravi slona.
Izdahnula je i osetila kako joj se gorčina iz srca otela, a onda jedva povratila svoju boju lica nazad. Naslonila se na zid iza sebe dok je prislonila palac i kažiprst na desnoj slepoočnici. Sa zamagljenim očima je gledala u pod. Nije želela ovaj razgovor, ali bolje je što mora sada da ga obavi.

Tačnije, pre ili kasnije bi morala da se susretne sa ovim nemilim događajem koji bi joj remetio čitav proces života i ono malo mira što je imala.
Znala je da je čeka da odgovori.
Znao je i on da nema toliko mnogo vremena da se posveti Antonii Jelić.
Stavio je ruke u džepove od njegovih pantalona te čekao.
Ma koliko god da bilo teško da čeka ovakav neobjašnjeni odgovor želi da razreši situaciju.
Jasno je bilo da je on ne podnosi.
To mu se videlo u očima i od kako ju je prvi put video.
Ali jasno mu je i ona stavila do znanja da ga ne voli i da ne može da ga vidi svojim očima. Nije volela kada je on bio u blizini jer bi joj uvek donosio nevolje.
Isto tako je i on mislio za nju.

–         ,, Previše si ti umislio da možeš sve imati pod kontrolom. Žao mi je dragi, ali nekada neki snovi ne mogu se nikada ispuniti".

Par rečenica je bilo dovoljno da Teo shvati kako nije poželjan u ovom momentu i kako će traćiti vreme uzalud. Nakrivio je glavu kao i usne te opet ponovio reči, ali drugačijim redosledom kako bi joj tu informaciju saopštio potpuno jasno.

–         ,,Ja ne želim sa tobom da radim. Tvoja pojava me nervira gospođice Jelić".
–         ,,Jao, izvini gospodine Rankoviću, ali nije na meni da ja biram sa kime ću da radim svoj posao".
–        ,,Ubacili su vas u naš posao. Zar misliš da ne mogu da uradim ono najgore od čega bi strepela svaki dan? Pa ne bi ni pomislila da prođeš pored policijske stanice".
–        ,,Apsolutno nisam ja kriva što se to tako desilo i na takav spontani splet okolnosti. Moraš pristati na to ili ćete vi bez nas propasti".

Pokazala je levom rukom ravnu crtu u znaku propadanja. Stegnuo je pesnice unutar džepova te svojim zubima zagrizao desni obraz. Nerealno je to koliko ne može da joj objasni sve to.

–         ,,Slobodno idi pobuni se kako me ne podnosiš. Pa ćeš prvi ti leteti iz te stanice i posle ćeš se kajati ceo svoj život zašto si to uradio".
–         ,,Ja se nikada ne kajem ni za šta, a drage volje bih se samo kajao što te se nisam rešio ranije".

Opet joj se nakezio te se prebacio na drugu  nogu naslonivši se. Dug kontakt očima, tišina između ove dve osobe je samo pojačavala utisak nesigurnosti i nestabilnosti.
Odjednom je poželela da ode napolje i da udiše hladni prolećni vazduh.

–         ,,Ova rasprava ne vodi nikuda".
–         ,,Mhm.. to ćemo tek videti".
–         ,,Vidi stvarno nemam vremena da trošim uzaludne reči sa tobom. Znaš gde su ti vrata".

Pokazala je rukom ka vratima koja su bila nedaleko od njega, par koraka te izdahnula sa velikim naporom. Molim te Bože samo da ode i da ga više ne vidim.

–        ,,Rekao sam ti. Evo poslednji put ću. Ja ne želim da radim sa tobom. Ne bih te podneo ni da si jedina osoba na ovoj planeti zemaljskoj".

Prevrnula je očima trudivši se da umiri disanje. Najgore je kada morate da trpite osobu sa razgovorom kojeg ćete morati oboje da rešite, a imate tako jaku želju da joj polomite nos. Sarkastično se nasmejala te prošetala do velikog ormara.

–        ,,U redu. Ako nemaš više šta da kažeš, možeš otići. Smatraću tu ponudu kao odbijanjem da radimo zajedno. Sva sreća pa ću raditi sa Stefanom".

Podigla je glavu ponosno rekavši to te se još više nasmejala.
Znate onaj poznati citat:
Ubij ih uspehom,
pokopaj ih osmehom.
Taj citat je označavao Antoniu u momentu kada je Teo frknuo i pre nego što je izašao uputio ih joj je par tihih, ali grubih reči.

–        ,,Sa ovim razgovorom još nismo gotovi".
–         ,,Bon Voyage".

Podignula je ruku u znaku pozdrava te ga lenjim pogledom ispratila kada je izašao.
Odmahnula je glavom svesna činjenice da on stvarno nije sav svoj i da njemu nešto ili psihički ili fizički fali.
Pre bi ona rekla psihički.
A to je verovali ili ne mozak.
Jer koja osoba bi se tako suprotstavila i ispljunula sve neke nemoralne rečenice, a pored svega toga ponašala se kao malo dete?
Verovala je u to da su sve osobe normalne i da nijedna nema ovakvo ponašanje.
Ali kada je ugledala Tea.
Pomislila je tada da se ipak prevarila u tome.

Sunce je već zalazilo kada je Antonia izašla sa pokupljenim papirima u rukama iz velike zgrade. Koračala je sve dok nije stigla do svog auta i ne obrativši pažnju kada je htela da otključa vrata auta slučajno je ispustila ključeve. Glasno je frknula dok se sagnula i uzela ih nazad u svoje ruke, a onda začula tihi glas dok se sva zbunila. Jedno pitanje je bilo dovoljno jasno da joj prostruji kroz celu misao.
Odakle on sada ovde?

–        ,,Trebalo bi da paziš kako radiš sa tim ključevima".

-----------------------
- malo kasnim sa nastavkom, ali nema veze, bitno je da je tu. 🥰 malo nam se Teo iznervirao, a Antonii je još više nadodao brige i probleme. Pa hoće li to uskoro rešiti? 🙈