Nepoznati broj 📞

- 09.Deo -

Odrastanje bez roditelja je stvarno bilo teško. Gde god bi se okrenuo na mestima na kojima su oni bili i koje su oni posetili suze bi mu se pojavljivale u očima.

Najgore je kada ga uspomene pristižu, a on ne može ništa da uradi sem da se suzdržava da ne zaplače i da zagrli svoje uspomene. Još uvek se nije pomirio sa svime time i nije još uvek želeo. Želeo je da ih idalje oseća, iako ne oseća njihov miris oko sebe. Zastao je ispred velike bele bolnice i izašao zajedno sa Antoniom koja je što brže hodala kako bi stigla na red. Ali red je bio dugačak te su morali da čekaju dobrih sat vremena.

Sat vremena stajanja na nogama oboje ih je umorilo, bili su nestrpljivi jer su želeli da što brže bolje završe sa svime time. Antonia se okrenula ka njemu pre nego što je stigla na red. Njene zelene oči su ga opijale dok je nestrpljivo govorila reči koje su ga na neki način oslobodile, ali ne baš onoliko koliko je mislio da će ga osloboditi.

- ,,Ti ako želiš, možeš slobodno da ideš. Odavde do centra grada nema puno, mogu da sačekam autobus pa da idem sa njime. Ne želim da te umaram ili da ti stvaram probleme time što ćeš čekati sa mnom na red".

Precizno je odmahivao glavom dok im je spojio poglede.

Kada se njegovo crnilo spojilo sa njenim zelenilom u jednom jedinom trenutku svet je ceo zastao. Svet se nije okretao, kao ni ljudi oko njega. Osećao je kako mu srce divlje lupa, ali ga je stišao istog momenta kada je medicinska sestra zvala Antoniu na pregled. Sačekao ju je u hodniku, a ona je ušla bez zakazivanja.

Verovatno ima ovde mnogo poznanika koji je znaju. A i kako je ne bi znali kada je advokatica. Prisetio se njenih reči kada se umalo nije izdala da je tajni agent. A možda.. možda je samo slučajno to izgovorila. Borio se vešto sa svojim mislima dokazujući da nije to nešto što bi trebalo da ga zabrinjava. U njegovom životu ima dosta stvari koje trebaju da ga zabrinjavaju. Od početka njegovog života je svaku stvar rešio sa preciznim koracima.

Pa sve dok se ona nije pojavila. Kada se pojavila, nagla promena u njegovom životu kao da mu se smešila. Nije prihvatao takvu veliku promenu koja nije ni trebala da se desi. Baš onda kada je želeo da sve bude uredno i lepo sređeno, pojavi se jedna osoba koja vas u momentu sva razneži i zbuni. Tako je i ona uradila prema njemu.

Bio je zbunjen, ali nije znao zbog čega. Bio je zbunjen, ali nije znao zašto. Sklonio je te misli sa strane barem za sada. Trudio se da ne misli o tome. Trudio se da ne misli o njoj. Trudio se, ali na neku stranu i nije baš savršeno uspevao.

Cupkao je nogom o pod i gledao je ispred sebe sasvim zamišljen. Razmišljao je o nekim nebitnim stvarima počevši od posla i svojih obaveza koje će krenuti uraditi tokom ove nedelje. Obaveze su mu se skupljale, a nije imao vremena da ih sve rasporedi i da ih polako uradi.

Kada je gracioznim koracima izašla iz prostorije u kojoj je malopre bila u svojim rukama je držala veliku kesu sa raznim kremama.

Onaj kreten nije mogao da pripazi šta radi. Znala je da je to namerno radio iz mržnje prema njoj. Oh, kako će mu se prirediti slatka osveta za koju nije ni svestan da je ona upravo razmišljala o njoj. Izdahnula je dovoljno duboko kada je prišla Stefanu koji je bio naslonjen na zid i negde tako zamišljeno gledao.

Začuo je njene korake i odmah je okrenuo glavu ka njoj kako bi je odmerio pogledom. Ugledala je maleni osmeh u kutu njegovih usana, ali ovog puta nije želela ništa da prokomentariše. Možda i on ima svojih razloga zbog kojih se ne smeje i ne želi da pokazuje svoj osmeh svetu. Možda je i on povređen, samo stavlja lažnu masku na lice svakog novog dana koji mu se sprema. Ali dok je stajao tako sav izgubljen, srce joj je zatreperilo zbog njegovog kratkog osmeh la koji joj je uputio.
Nije znala kakvo se to osećanje stvara u njoj, ali je znala da oseća nešto što je po prvi put iskusila. Nešto što ne bi mogla da opiše čak i da nije želela. A to kako joj se on pojavio u njen život i to na takav čudan način ju je samo nateralo da razmisli da li sudbina zaista ume da umeša prste tamo gde treba?

- ,,Idemo?".
- ,,Da. Nadam se da ti nisam ni jedan plan remetila".

Obratila mu se kada su izašli iz bolnice i zaputili se prema njegovom autu. Kada su stigli otvorio joj je vrata, kao pravi šmeker i zatvorio ih je kada se ona smestila da sedne. Nakon par sekundi se i on našao pored nje dok je upalio auto i krenuo da vozi. Mislila je da će razgovor sa takvim čovekom kao što je on biti pomalo dugačak ili kratak, ali trajao je dovoljno onoliko koliko treba.

- ,,Ne remetiš mi planove Antonia. Samo me brine Teovo razmišljanje dok si ti tu".

Zastala je pre nego što je htela da ga upita zbog čega, ali on kao da je znao šta je želela da ga pita te je nastavio da priča.

- ,,Vidi.. plaši me kako se ponaša kada je u tvojoj blizini".

Znala je o čemu misli čim joj je to rekao. Nije ni morao da nastavi, ali se ipak suzdržavala i nije ništa rekla. Morala je da ga sluša, barem iz poštovanja kako ne bi ispala nezahvalna devojka koja uopšte ne ume da bude zahvalna na tome što joj je on uradio i pružio joj je barem koliko toliko male zaštite.

- ,,Mislim da te mrzi. Ali na jako čudan način".

Promrmljao je nešto u bradi te je ona pretpostavila da je tiho opsovao jer nije znao kako da joj objasni nešto što je on to video.

- ,,On se nikada tako nije ponašao u razgovoru sa nekom devojkom".

Zastao je na crvenom svetlu te je tada imao priliku da okrene glavu ka njoj, spoji im poglede i fiksira njeno pomalo zbunjeno lice. Sunce ih je grejalo i davalo im je toplinu na što je bio primoran da spusti malo prozore kako bi hladan prolećni vazduh ušao u auto.

- ,,Očaran je tobom. Opčinila si ga".

-------------------
- uspela sam napokon da vam objavim nastavak. 🥳 uživajte mi, a ja sam danas imala slobodan dan (ne radimo samo kada pada kiša) i baaaš sam se dobro odmorila. 💛🦋