Nepoznati broj 📞

- 74.Deo -

Zatvorila sam očne kapke kada sam osetila suze da žele da mi naviru iz očiju te brzo okrenula glavu na levu stranu kako ga ne bih gledala i kako bi tako shvatio da ne želim da ga više vidim.

Ja: ,,Izađi".

Minut ćutnje, tenzije i ozbiljnosti je baš dugo potrajao dok niko ništa nije progovarao. Niko se nije usudio da progovara. Koraci su postali glasniji te je bol u mom desnom ramenu blago popustio kada je Stefan seo na moj krevet i stavio ruku na mom povređenom ramenu. Bolna grimasa se prošara na moje lice na što me je nateralo da stegnem vilicu i zaškriputam zubima par puta sve dok bol nije popuštala.

Ja: ,,Skloni ruku, boli me rame".

I uradio je to.
Sasvim tiho i neprimetno.
Delovao je kao da sam parče stakla ili nekakva dragocenost koja bi mogla da se polomi prilikom dodira ili prilikom iznenadnog i trapavog ispuštanja iz ruku.

Željko: ,,Pretpostavljam da želite da vas ostavim da budete sami?".

Nisam mu odgovorila na pitanje pošto mu je nešto Stefan šapnuo na uho na što je Željko samo kratko promrmljao jedno: ,,Dobro".

Stefan: ,,Antonia"..

Prva reč koju je izgovorio nakon što sam začula zatvaranja vrata je bila upravo moje ime. Kao nežna svila koja klizi kroz telo tako je moje ime klizilo sa njegovih usana. Usudim se da ga pogledam i da mu tim pogledom dokažem kako me je svaka njegova upućena reč prema meni znatno bolela još više nego pre. Ono što mi je rekao.. ne mogu zaboraviti čak i kada hoću.

Stefan: ,,Lane moje, izvini".

Približavao se licem ka mom licu dok su ga moje tamno zelene oči posmatrale i čekale svaki njegov sledeći momenat.

Ja: ,,Znaš da nikada neću moći proći preko toga?".

Slabašno ga upitam dok izdahnem i osetim da mi se skupila velika knedla u grlu ispunjena čežnjom. Znala sam da sam želela samo jedno.. a to je bilo.. da osetim njegove usne na moje.

Stefan: ,,Pokušajmo sve ispočetka. Možda nije vredela moja uzaludna tuga za tobom tokom svih ovih meseci, ali valjda..".

Zastao je te pogledao prema prozoru dok su se suze iz njegovih tamnih očiju pojavljivale te su tako pridavale sjaj njegovim crnim očima. Oči su mu caklile kada je ugrizao donju usnu zarivši svoje oštre zube u njima te tiho iz grla zajecao.

Stefan: ,,Pa valjda znaš kako je to kada neko prikrije istinu samo zbog iznenađenja".

Trepnem par puta oteravši suze te ispružim ruku, a onda ga pomilujem po obrazu gde ostavim ispruženu ruku upravo tu.

Ja: ,,Želela sam da ti to bude poklon za moj rođendan koji je za dva dana".

Promuklo mu se obratim kada me praznim pogledom odmeri, a onda ustane sa kreveta, sagne glavu prema mojoj i napokon.. posle toliko praznih, jezivih meseci, osetim njegove usne na svoje.

-  Stefan Stefanović -

Ljubio sam je.
Istraživao sam njenu unutrašnjost svojim jezikom dok je ona svoje dve malene ruke stavila oko mog vrata i priljubila me uz sebe. Ukrao sam joj svaki dah. Ukrao sam joj vazduh. Ukrao sam joj usne i svaki poljubac koji bi mi dala.

Ljubio sam je.
Kao da sutra neće postojati. Kao da je ovo zadnji dan gde nas dvoje postojimo. Kao da je danas sudnji dan.

Ljubio sam je.
Njene nežne, slatke, malene usne sam grickao, lizao, ljubio.

Ljubio sam je.
Svaki njen poljubac me je sve više namamio da je ljubim bez prestanka. Svaki njen dodir usana preko mojih me je doveo do granice da skoro izludim.

Nisam prestao da je ljubim čak i onda kada je ona sama htela da prekine poljubac. Ja sam ga nastavio tamo gde je ona zastala.
I verujte mi, ne postoji lepši osećaj kao kada ljubite osobu koju volite svim srcem i koju ste čekali svih ovih meseci.

Antonia: ,,Stani"..

Zagušljivo mi se obratila dok je tihi šapat odjeknuo kroz moje uši. Zastao sam te pogledao ka njenim usnama koje su bile vlažne i izgrickane od ljubljenja. Naslonim dlan na njen obraz dok ona svoje prste uvuče u moju kosu te je za par sekundi blago rastalasa i bude neuredna.

Moje oči nakon toliko bolnih dana napokon su se smejale. Blagi sjaj je preleteo preko mog pogleda dok sam je istim tim pogledom gutao. Želim je.. toliko je želim da mi postaje sve ovo nemoguće. Ona sama mi postaje kao bajka ili princeza iz bajke. A tu bajku kao da sanjam.

Ja: ,,Lane moje".

Poljubim je u čelo dok ona nasloni glavu na moje rame. Počnem da je ljuljuškam te se zaustavim kada mi se obrati nakon par sekundi ćutanja.

Antonia: ,,Nemoj više da si me ikada ostavio samu ma koliko god ja bila tvrdoglava".

Znao sam da kada je pogledam osetiću se krivim zbog onoga što joj se desilo. Nisam dopustio očajanju da me preuzme. Spretno sam ga izbegao te seo na krevet pored nje kao i malopre, a onda svoj pogled susretnem sa njenim.

Ja: ,,Obećavam, lane moje. Braniću te, štitiću te, paziću te, čuvaću te dokle god sam živ".

Svaka reč bude izgovorena sa ponosom, hrabrošću i dokazanjem za onim što sam mislio. Jer ono što mislim stvarno tako i uradim.

Antonia: ,,Jedu mi se jagode".

Na mom licu se blagi osmeh nacrta dok se ona kao nevino dete osmehne. I tada sam znao.. za taj osmeh bih dao sve. Za taj osmeh vredi živeti i umreti.