Nepoznati broj 📞

- 91.Deo -

Svaki dan koji je prolazio, prolazio je tolikom brzinom da se Stefan zapitao kada je već stiglo to vreme da napravi veridbu. Imali su odmor na moru i smestili su se u hotel gde će biti u narednih dve nedelje.
Dve nedelje je izgledao veoma mali odmor za posao kojim se oni bave, ali nisu se bunili.
Jer ako bi to uradili šef bi im povukao odmor i ko bi znao kada bi ga opet dobili.
Smestili su se u sobu dok je uznemireno posmatrao sobu oko njih.
Nije bila ni mala, a ni previše velika.
Bila je taman za njen ukus.
Prošla je pored njega vukući kofer te se zaletela prema bračnom krevetu gde se glasno zasmejala.

- ,,Napokon, odmor!".

Viknula je toliko glasno da je bio ubeđen da su je svi čuli.

- ,,Ah, za neke da, za neke ne".

Podigla je glavu te ga posmatrala upitno.
Takav način podizanja obrva značilo je samo jedno pitanje.

" Šta si tačno mislio pod time? ".

Nije dopustio sam sebi da se nasmeje, ali je zato čvrsto stiskao usne i razmahnuo glavom.

- ,,Dobili smo najavu da imamo jednog kriminalca da uhvatimo".

Pridigla se i naslonila se na laktove dok je on u dva koraka seo pored nje i zarežao tiho.

- ,,Zezaš li se ti to sa mnom upravo?".

Glas joj je bio suv dok ga je to upitala te nije mogla da veruje da je odmah na prvi dan odmora morao da ode da radi. Lupila je rukom o butinu te je zadobila njegov miran pogled.

- ,,Stvarno ne verujem kakvi su ljudi, kao da nisu imali nikoga drugog da pošalju da urade taj posao umesto tebe".

Poželela je da zaplače od muke koja joj se stvarala u stomaku te je tiho zajaukala.

- ,,Kao da su ostali nesposobni da rade umesto tebe".

Počešao ju je po leđima dok mu se ona uvukla u zagrljaj i naslonila obraz na njegove grudi. Počela je da sluša njegovo disanje te se nekako jedva smirila.

- ,,Biće sve u redu".

Pomilovao ju je po obrazu dok je gledala na sat i ugledala da je već tri sata ujutru.

- ,,Ne želim da ti nešto fali".

Njegove grudi su se postepeno spuštale i disale te je shvatila da se kikoće.

- ,,Antonia, sve što može da mi fali si samo ti. I ti. I niko drugi više".

- ,,Idem samo da se istuširam".

Izvukla se iz njegovog zagrljaja te dohvatila spavaćicu, a onda uletela u kupatilo. Posle par minuta našla se nazad u sobi gde je sušila kosu sa fenom.

- ,,Ne mogu da verujem koliko je teško kada moraš da osušiš ovoliko dugačku kosu".

Skoro je neprimetno prošištala kroz zube dok se trudila iz sve snage da osuši kosu. Ali je ruke nisu slušale te je na kraju odustala. Namestila je fen na mestu gde ga je i našla te kada se okrenula ugledala je Stefana u krevetu te kako joj pokazuje rukom da joj priđe.

- ,,Dođi, dođi".

Vragolasto joj se nasmešio dok je ona odmahnula glavom.

- ,,Ne. Dobila sam i imam na sebi Stefane, nema šanse".

- ,,Ah, izgleda da baš nemam nikakve sreće kada želim da te okusim".

Protrljao je vrat svojim prstima te osetio toplinu pored sebe. Ugasili su svetla te je ona počela da se igra sa njegovim prstima.
Posle samo par sekundi je zaspala čvrstim snom.
A posle samo par minuta i on je zaspao za njom.

I osećao je da to čekao ceo svoj život.
Čekao je ovaj mir.
Čekao je ovaj spokoj.
Čekao je ovu slobodu.
Čekao je ovu prijatnu tišinu..
Čekao je ovakvu ljubav.
Čekao je ovaj život.
A najbitnije od svega čekao je nju.
Antoniu.

Nestrpljivo je čekala da joj se javi. Svaki minut joj je prolazio tako sporo da je imala osećaj kao da će cela godina proći dok se on bude javio i obavestio je da je dobro. Nervozno je grickala donju usnu dok je sela na veliki krevet u hotelskoj sobi i uzela knjigu sa ormarića. Prelistavala ju je oprezno dok je želela da bar malo skloni misli sa njega.

On je dobro.
On mora biti dobro.

I ako joj se nije javljao ceo jedan dan.
Ali on nije tajni agent kao ona već je policajac.
I vrlo dobro je znala kakva je njegova dužnost i na šta sve mora biti spreman.
Ali opet da li je uopšte pomislio na nju i na njeno zdravstveno stanje dok se brinula za njega? Da li mu je uopšte padala na pameti?
Ali samo jedan poziv je bio dovoljan kako bi je umirio.
Ili bar jedna poruka koja bi joj dokazala da mu ništa nije i da mu ništa ne fali.
Bacila je knjigu na pod uz glasan tresak dok je pogled premestila ka prozoru.

Dan je bio divan za šetnju ili za izlet.
Ali sa kim bi uopšte išla kada on nije tu?
Nema sa kim da izlazi.
Samo su njih troje došli ovde i to je bio planiran odmor bez ikakvih ubistava ili posla.
Ako je ona mogla da ostavi posao sa strane zašto ne bi mogao i on?
Zato što je njegov posao bitniji i normalniji za razliku od njenog.
Ozbiljniji je.

Coknula je jezikom sva nervozna i nezadovoljena odmorom.
Ovaj odmor je trebao biti lepši i bez ikakve svađe ili brige.
Nije znala kako će reagovati kada ga bude videla?
Da li da ga prvo zagrli ili ubije sve u njemu kada ga vidi?
Izdahnula je duboko dok je sunčeva svetlost doprla do njihove sobe i dok su zraci sunca spretno ušli u sobu. Osvetljavali su sobu te je mogla da vidi svaki fenomenalni detalj kako sjaji pod efektom sunčeve svetlosti.
Gledala je netremice u uramljenu sliku na zidu na kojoj je bila malena devojčica koja je držala ruže u rukama.

I ona je volela ruže.
Uvek su bile nekako živahne i precizne sa ljudima.
Nisu dozvoljavale da ih bilo ko dodirne zbog njihovog trnja. Već samo onaj ko zna sa njima.
Oduvek je volela ruže.
Taj divni miris i ta ugodna boja za oči.
Ali koliko god je želela da skrene misli sa njega opet bi na svaki drhtaj pomislila na njega.
Oh, Bože, koliko je samo čeznula za njegovim zagrljajem i koliko je želela da ga vidi.
Nije bila ni svesna toga koliko je njena ljubav prema njemu bila prevelika.
Prevelika je nedovoljna reč.
Ali bezuslovna je ispravna.
Beskonačna je ipak baš po meri.