Nepoznati broj 📞

- 44.Deo -

Morao je da kaže.
Morao je bez obzira na to što Teo misli kako njih dvoje nisu stvoreni jedno za drugo.

Ali je zato jedva čekao da ga ostavi ispred kuće i da se vrati u svom stanu gde bi mirno razmišljao o sledećem koraku sa Antoniom.

–        ,, Ja se ne mešam, ali pobogu Stefane, od kako si zaljubljen u nju više ni ne slušaš šta ja pričam".

Teo je sa svojim iznerviranim stasom i glasom, započeo svađu. Želeo je da se reši toga i da shvati da mora birati između najboljeg prijatelja i devojke.

–        ,, Možda zato što volim? Da li si se ikada zapitao da li sam ja ikada bio zaljubljen? Nisi. Zato, rekao sam ti. Ne teraj me da počnem svađu ili.. ".

Priznao je.
Koliko god sakrivao svoja osećanja otelo mu se sa usana da to progovori pred Teom. I da za to Teo prvi sazna. Kasnije će samog sebe preispitati šta mu je to uopšte trebalo.
Ali on nju voli.
Sa tolikom čežnjom, brigom i nežnošću.
Ni ne seća se kako ju je tako brzo zavoleo, ali je voli.
I to svim srcem.
Samo mu je trebalo vremena da to shvati.

–        ,,Ili šta gospodine Stefanoviću? Ubićeš me?".

Stefan je progutao veliku knedlu te je krenuo sa autom dok je pogledao prema Teu. Njegovo lice je bilo smrknuto i razočarano.

–        ,, Ne. Izbaciću te kroz prozor ".

Teo je razgolačio oči dok se jedva pribrao, a zatim izgovorio rečenice na koje je Stefana nateralo da se i osmehne, a i pomalo naljuti.

–         ,, Nemam komentar ".

Mogao je da se zaklinje da će još nešto reći. I bio je u pravu.

–         ,, Neću da komentarišem".

A onda nakon kratke pauze, dodao je i još jednu rečenicu na što se Stefan slučajno naglas nasmejao te time dao do znanja Teu da ne misli ništa ozbiljno. Ali ponekada, ozbiljnost mu je slabija strana.

–        ,, Ni komentar ti ne bi pomogao ".
–         ,,Odbaciću te do kuće i ostaviti te. Ne želim više da se raspravljam oko toga".
–         ,,Misliš oko tvojih ljubavnih jada?".

Sarkastičnost je dopirala iz Teovog glasa na što je Stefan iznenađeno podigao obrve.

–         ,,Vidi, vidi ko ume da bude sarkastičan".
–         ,,Ako nam bude stala između našeg prijateljstva i ako budeš prekinuo naše druženje, samo imam da ti kažem da se onda vrlo dobro paziš. Ne volim osobe koje zaborave prijatelje koje odmah pridobiju neku devojku koja se pojavljuje bez javljanja".

Bilo je smešno raspravljati sa Teom oko prijateljstva. Poznaju se par godina, ali za toliko vreme koliko poznaje Stefan sam sebe ne seća se da je ikada odbacio prijatelja zbog neke devojke.

Mada Antonia i nije neka devojka.
Ona je posebna.
Veoma, veoma posebna.
I da može to da promeni, ne bi promenio.

Kada je ostavio Tea ispred kuće nisu se uopšte ni pozdravili. Naravno da je Teo bio besan. Previše besan, ako bi se Stefan pitao. Ali ostavio ga je. To je bilo samo privremeno. Jer je saznao da mu se njegov najbolji prijatelj zaljubio i da je napokon nakon par meseci opet zavoleo te da njemu izgleda veoma čudno.

Stefan se uopšte nije plašio oko njihovog prijateljstva.
Znao je i sam da je Teovo mišljenje samo za sada i da njihovo prijateljstvo će naprotiv biti sve jače i jače. Jer on bez Teovih saveta ne bi mogao da preživi prošlu vezu koja ga je zamalo ubila.
Njih dvojica su kao braća.
I prava je glupost što je tako uopšte nešto i mislio.

Obrisao je znoj sa čela kada je parkirao auto ispred njegove zgrade te izašao iz auta iste sekunde kada je ugledao rozu lepršavu haljinu i smeđu devojku sa zelenim očima. Njena kosa je sada bila blago uvijena u lokne dok je on nameštao dugme na košulji, zatim je zaključao auto i prišao joj je. Pričala je telefonom i izgleda da nije bila baš fokusirana ispred sebe i oko sebe. Sačekao je da završi sa razgovorom. Kada je završila sa osobom sa kojom se izgleda svađala, on se zakašljao jer je želeo da joj daje do znanja da je tu dok se ona štrecnula i stavika ruku na grudi.

–        ,,Uplašio si me".

Coknuo je jezikom i pokazao svoj blistavi osmeh dok joj se približavao i naslonio ruku oko njenog vitkog struka. Osećala je i sama kako joj je dah zastao. Par milimetara ih je delilo na što bi mogao odmah da je poljubi. Sačekao je. Mora biti strpljiv. Pa ne može tek tako da je poljubi, a niti su zajedno, niti su vereni, niti su u braku.

–         ,,Jesam li?".

Zagledao se u njene usne te je svoje usne zagrizao svojim zubima povlačeći ih nadole. Antonia se blago zarumenela i progutala knedlu u njenom grlu. Klimnula je neprimetno glavom dok je malo odvojila glavu od njegove i zagledala se prema ulici gde se nalazila prodavnica.

–        ,,Čekaš nekoga?".

Definitivno je mogao ovo pitanje da postavi još bolje i lepše. Blago je izvila obrvu na gore micajući je te pročistila grlo.

–         ,,Čekam šefa".

Veoma kratak odgovor.

–        ,,Tako sređena? Sigurno idete na neku večeru?".
–         ,,Ne lupetaj, tek je šest sati uveče u osam je večera".

Zastala je dok je ugledala riđokosog čoveka kako prelazi ulicu.

–         ,,Pa šta ćeš onda da ideš sa njim, ako u pitanju nije neka obavezna večera?".

Ljubomora.
Kakva ljubomora!
Bolje da se zvao Ljubomorni Stefan nego samo Stefan.
Trudila se da prikrije razočarenje. Trudila se, ali joj se jasno na licu to nacrtavalo.
Zašto je pomislila da je poseban?
I da nije kao ostali?
Posebno da se izdvaja od ostalih?
Zašto je to uradila?
Kada sada jasno pokazuje kakav je on ustvari.
Naterala je sebe da se odmakne od njega i da sačeka još koji sekund.
Morala je da sačeka.
Ovo je hitan razgovor, a Stefanu ne može da objasni zašto je ovako sređena.

–         ,,Nemaš potrebe za ljubomorom“.