Nepoznati broj 📞

- 42.Deo -

Umesto što je mislio da će mu ona pružiti njenu ruku, na kraju je dobio samo papire u svojim rukama. I to veoma teške papire. Napravio je smešnu grimasu na koju se Antonia glasno nasmejala.

–        ,,Bože, pa ti si lud. Šta si očekivao od mene?".
–         ,,Tvoju ruku".
–         ,,Ne prosiš me Stefane, nego radiš sa mnom na slučaju".
–         ,,Zašto moraš sve preko nosa da mi prebaciš?".

Spustio je papire blago iznerviran njome na stolu te je hladno počeo gledati. Antonia se pomalo promeškoljila u mestu dok je netremice zurila u papire.

–         ,,Ne prebacujem ti i samo da znaš ponašaš se kao malo dete".

Prišao joj je i sklonio plamen kose sa lica. A onda u sekundi, sasvim neprimetno, spustio svoje usne na njene.

Igra usana je počela.

Pratila je njegov ritam sve dok mu jezik nije uplovio u njenu unutrašnjost. Dopustila mu je da je vodi i da oseti talas vreline između njih. Naslonio je obe ruke na njene obraze dok je jednu polako stavio iza njenog vrata. Hodali su unazad sve dok nisu bili suzbijeni o zid. Pokušavala je da zaustavi poljubac i tu iznenadnu vatru između njih, ali njegove ruke su je opkolile. Usne je nisu puštale i još dublje su produžile poljubac. Držala ga je za glavu dok je njene spretne prste uvukla u njegovu crnu gustu kosu. Sada i kada bi želela da se odvoji od njega, ne bi pokušala. Jer ne bi imala nikako snage. Poljupci su se nizale sve dok oboje nisu ostali bez daha. A kada su ostali samo su spojili njihovo zelenilo i crnilo te tako stajali par sekundi dok se nisu sredili i pošli da rade svoj posao.

Za Stefana to nije bilo ništa novo, jer svaki put kada bi je poljubio znao je da će mu uzvratiti, a takođe i da će joj prijati njegove usne na njenim. Mogao je danima da je ljubi i da uživa na tim usnama.

Za Antoniu je to bilo novo iskustvo i pomalo šokantno. Iznenađenje, pre bi ona rekla. Nikada se tako nije ljubila ni sa kim sve dok se on nije pojavio i to joj pokazao. Sa kakvom vrelinom i vatrom ume da se ljubi to je samo on znao. I to je sigurno bila njegova tajna.

Jedino ju je nerviralo što je to moralo da se prekine zbog posla i sređivanja svega toga. Pripalo joj je muka svakog puta kada bi ugledala hrpu papira, a to se desilo još od njihovog prvog poljupca.
Samo je jedva čekala da bude iznenađena i da je opet poljubi kao i svakog narednog puta.

–         ,,Ovaj slučaj je nerešiv".

Zadrhtala je na njegov glas dok se jasno usredsredila da on to ne primeti.
I uspelo joj je.
Nije primetio.
Pa i ako jeste primetio ne bi on to tek tako lako izjavio ili pokazao da jeste nešto primetio.

–        ,,Daj da vidim šta je to".

Ispružila je ruku i čekala da joj da papir, ali umesto papira njegova ruka se našla u njenoj. Blago ju je povukao ka sebi te ju je zagrlio rukama oko struka.

–        ,,Znaš, koliko god pokušavao da ne mislim o tvojim usnama, meni to nikako ne ide. Nikako ne mogu da ih se zasitim".
–         ,,Ako budeš ovako nastavio, oboje ćemo izgubiti posao".
–        ,,Ne brini, ne može niko ući jer je to nepropisano pravilo".

Na njegovim usnama je ugledala blago oblikovanu reč: ,,Želim da te poljubim"  brzo se izmakla bez pitanja kako će on to reagovati. Ne može da rizikuje svoj posao zbog njega. Ne sme to uraditi.

–         ,,Radi svoj posao".

Žustro ga je opomenula dok mu je ona okrenula leđa i tiho se zasmejala praveći se da gleda u papir koji je bio prazan.

Ovog puta je imala sreće.

Samo se pitala dokle će joj sreća doći sve dok je se on skroz ne dočepa i nikada je više ne pusti.

Kada se Antonia zakašljala i time dala Stefanu do znanja da ih neko posmatra, Stefan je nevoljno podigao glavu i susreo se sa pomalo strogim pogledom.

Osmehnuo se onako nevino, dečački dok je pokazao Antonii da sedne. Iako je protiv svoje volje to učinila, morala je da ne bi ispalo da je Stefana samo nadmudrila ili ispalila na svoj način.
Stefanu se nimalo nije dopadalo što Stiven svakog momenta dolazi da vidi šta rade i da ih nadgleda. Kao da ga neko plaća da radi taj odvratni posao. Blagi trzaj ga je odvojio od misli dok je Stiven prišao Antonii i osmehnuo mu se široko.

Nema ljubomore.
Nema ljutnje.
Nema besa.

Dođavola, ne može on bez svega toga!

Pa kako ovaj idiot može da je gleda tako ispred njegovih očiju? Pa čak i da ne bude odakle njemu pravo da se tako ponaša prema uglednoj dami?

Razbesneo se pri samoj pomisli da je hteo da je dodirne, ali ga je uhvatio spretno za ruku i zadržao ju je podalje od njene glave.

–        ,,Samo probaj, Stivene, samo pokušaj da nešto uradiš, pa ćeš videti kako ćeš istog trenutka dobiti otkaz".

Pomalo se promeškoljio u mestu dok je to govorio, a onda iznenada Stiven se oglasio njegovim oštrim glasom. Stefanu se uopšte ne dopada kada mora da se raspravlja sa kolegama. Pogotovo ne sa Teom ili Stivenom.

–         ,,Dokaži mi da je ona tvoja i neću je nikada više taknuti".

Antonia je razgoračila oči zbog te njegove izjave. Stefan nije želeo da je pogleda, jer ako bi je pogledao, opala bi mu koncentracija i odmah bi se opustio. Ali je zato znao i osećao kako joj je bilo neugodno. I nije mogla da sedi između dve vatre.
Pustio je Stivenovu ruku mlako te se vratio papirima.

–        ,,Rekao sam ti nešto Stefanoviću?".