Nepoznati broj 📞

- 70.Deo -

- Antonia Jelić P.O.V -

Blago škriputanje i otvaranje vrata se začulo kada sam se trudila da ne otvorim oči. Koraci su se čuli te su se polako približavali dok mi je disanje postalo ubrzano. Okrenula sam glavu ka desnoj strani i sačekala da ta osoba progovori.

Pokušavala sam na sve načine da progledam kroz svoje oči, da ponovo vidim svet, da ponovo ugledam boje, ali sve što sam mogla da vidim bila je belina. Sve je bilo tako belo oko mene da sam se zapitala u nekom trenutku da nisam možda u nekom snu od kojeg ne mogu da se razbudim.

Škripa stolice me je cimnula te me je naterala da skupim čaršav svojim drhtavim prstima ispod mene te da ga tako jako stisnem da su me prsti zaboleli. Ali kada sam začula taj glas.. glas koji me je od samog početka upravljao i podržavao, prsti su mi se opustili bez moje naredbe.

David: ,,Antonia"..

Promrmljao je moje ime tiho i kratko dok sam ja ostala nepomična.

Ja: ,,Da li.. su svi.. došli?".

Isprekidane reči su se nizale niz moje usne te sam napokon progovorila svoje prve reči. Došlo mi je da zaplačem od muke što sam napokon uspela koliko toliko da nešto progovorim iako mi je glas bio hrapav i tih.

David: ,,Skoro svi. Kako si Antonia?".

Udahnem vazduh dok bol prođe niz moje telo kao struja te zagriznem jezik i progunđam nešto kratko ujedno i opsuvši.

Ja: ,,Užasno mi je.. hladno".
David: ,,Ali ovde je toplo Antonia".

Blagi glas iz njegovih usana se začuo dok sam ja negativno odgovorila.

Ja: ,,Hladno je.. ovde je led ledeni".

Mogla sam da zamislim njegov zbunjeni izraz lica dok sam se stresla te slike aviona u vazduhu su me naterala da prekinem dah.

David: ,,Antonia, jesi li dobro? Da li si sigurna da si dobro? Da pozovem doktora?".

Razmahnem glavo micajući prste te mu pokažem laganim prstima ruke da odlazi. Poludeću od zujanja u ušima i pričanja sa njim.

Ja: ,,Izađite".

Zadnja reč koja je bila je bila upravo ta.

David: ,,Kako god želiš".

Ustao je sa stolice te kada sam začula zatvaranje vrata izdahnula sam duboko.

Mir nije potrajao baš dugo jer su se vrata opet otvorila.

I opet je neka druga osoba ušla unutra.
Po mirisu sam odmah mogla da prepoznam ko je to.
Bio je to on.
Stefan.

- Stefan Stefanović P.O.V -

David: ,,Ona psihički nije spremna za posao".

Obavestio nas je David kada je izašao iz Antoniine sobe. Srce mi se rascepalo na komade dok su mi se oči zasuzile. Trepnuo sam par puta oteravši suze i borivši se sa bolom koji me je ubijao.

Teo: ,,Verujem da joj je sada preteško i ne želim da je gnjavimo. Videćemo je sutra ukoliko se bar imalo oporavi".

Rekao je to Teo dok sam ja grizao donju usnu i sagnuo glavu. Pustio sam suze da mi klizu niz lice dok sam jedva udisao vazduh.

Ja: ,,Teo, ja moram da je vidim".

Odsečno progovorim kada ga pogledam molećljivo te je on zastao smrtno bled kada je ugledao da plačem. Nikada nisam plakao ni za jednom devojkom, a Antonia je prva devojka koja mi je ušla u srce i ukrala ga. Kako ću ja bez nje da živim i kako ću nastaviti da živim ako joj se stanje pogorša?

Teo: ,,Davide, da li može Stefan da ode da je poseti?".

Spretno ga je upitao te se David zagledao u mene. Obrisao sam suze veštom brzinom kada je odobrio te sam laganim koracima krenuo ka njenoj sobi. Stavio sam ruku na kvaku te upitao samog sebe da li sam spreman da je vidim i da je ugledam tako ranjivu? Da li sam svestan na ovaj korak koji ću učiniti?

Željko: ,,Prenesi joj pozdrav od mene i brz oporavak".

Okrenem glavu ka glasu koji se začuo te ugledam Željka koji plače. Klimnem glavom i uđem u sobu kao duh. Okrenuo sam joj leđa te sam duboko uzdahnuo kada sam zatvorio vrata. Naslonim se na ista dok obrišem suze sasvim neprimetno, ali tada začujem njen tihi lomljivi glas koji mi je srce ranjavao.

Antonia: ,,Stefane..".

Zagriznem unutrašnjost obraza te kada se okrenem.. Oh, Bože! O dragi Bože! Šta su joj to uradili? Sva je bila u zavojima i u gipsu. Obe ruke su joj bile u gipsu kao i obe noge. Ni ne primetim da su mi suze opet krenule te tiho, sasvim nečujno zajecam dok prekrijem usne dlanom. Ostao sam pored vrata ne sluteći da ću čuti njene sledeće reči i opet njen tihi glas.

Antonia: ,,Dozivala sam te.. kada su me opkolili i kada su me zavezali na sedište u avion"..

Odsutno je gledala po prostoriji zadrhteći na zvuk mojih koraka. Nesvesno sam joj prišao te seo na krevet pored nje dok je ona nemo gledala u plafon. Znam da me ne vidi, znam da joj je oštećen vid i znam da ne može da vidi.

Antonia: ,,Plašila sam se.. vikala sam tvoje ime.. molila Boga da me spaseš".

Uzmem je za levu ruku koja je bila pored nje te joj pomilujem prste. Tako su krhki.. i tako nežni.

Antonia: ,,Ali tebe nije bilo".

Opet zajecam dok me bol ubije. Slane suze se kapale iz mojih očiju pravo na obraze dok je ona zatvorila oči i bez ikakve reči zaspala. Gledao sam njeno lice dok sam se pitao samo jedno.