Nepoznati broj 📞

- 80.Deo -

- ,,Znate, mogli biste malo da usporite dok tako brzo hodate. Imam i ja dušu".

Obraćao im se Teo dok su Stefan i Antonia žurnim koracima hodali jedno pored drugoga i držali se za ruke. Njihova smena je bila završena pre tačno pola sata, ali je Antonia morala da ostane duže jer je imala neka posla vezana za agenta i za mejlove. Sa velikim nestrpljenjem ju je Stefan čekao svo to vreme sve dok se nije pojavila, a kada se pojavila.. onda su naišli u restoranu na Tea gde su poručili hranu za poneti te su se dogovorili svo troje da idu zajedno do njihovih stanova.

- ,,Teo, žurimo. Imamo pametnija posla osim da se vučemo kao puževi".

Antoniu je udarila realnost u glavu dok je zadrhtala cela na prve dve rečenice, ali nije želela da to pokaže. Ako bi pokazala rekao bi i sam da je primetio koliko je slaba na njega. A to ne bi smela još uvek da mu pokaže. Bar dok ne bude sigurna šta će se sve dešavati između njih.

- ,,Pobogu, kao da ćete ići u Njujork, a ne u stanovima".

Njujork.
Antonii se na čas zavrtelo u glavi dok su joj se scene iz prošlosti vratile te je zastala i osetila kako su joj kolena zaklecnula. Pre nego što je kleknula i pala Stefan ju je hitro uhvatio oko struka zadržavajući je. Poljubio ju je u čelo dok je ona prste naslonila na slepoočnicu i počela da diše kroz usta. Napad panike ovog puta nije bio blag. Čak što je još gore delovao joj je kao da se opet sve isto dešava. Kao da radnja od ranije sada se dešava. I kao da se ovog puta neće spasiti smrti. Uhvatila je Stefana za kragnu košulje stezajući je prstima i cvileći sve dok je napad panike nije prošao. Glasno je uzdahnula kada se povratila od šoka i začula Stefana kako šišti na Tea koji je tako lako pomenuo grad u kojem je nastradala.

- ,,Pa da li si ti normalan? Želiš da mi ona umre ovde?! Odakle tebi pravo da tako nešto spomeneš?! Vrlo dobro znaš da je jedva izvukla živu glavu i da se jedva oporavila".

- ,,Stefane, u redu je. Samo je malo zaboravio na to šta se desilo, hajde, vreme je odavno prošlo da stignemo u stanu".

Teu se učinilo da je rekla Antonia jednina, ali nije želeo više ništa da prokomentariše. Ono što se dešava među njima neka tako i ostane. Ali je znao da će joj uneti malo oluje u životu čim mu se bude ispružila prilika. Jer Stefan previše vremena je danas provodio sa njom, a sve kolege je izbacio iz kancelarije. Nije mogao da njih sve gleda njegovim sopstvenim očima. I Tea je to normalno, pomalo zabolelo. Jer je Stefan odbacio sve njihove uspomene koje su imali od kako su se prvi put upoznali. A voleli su se kao prava braća. A on je sve to obrisao.

Nakon što su se pozdravili sa Teom i nakon što su ušli u lift Antonia se obgrlila rukama oko tela te je osetila Stefanov parfem blizu sebe kada je pritisnuo broj sprata na kojem se on nalazio.

- ,,Bio je dogovor da idemo kod mene, a ne kod tebe".

Podigao je obrve na gore dok je jednim korakom stigao do nje te je njegove ruke spustio na njena ramena. Svaki drhtaj koji je imala on je proizveo njegovim dodirima i nije mogla na njega da se naljuti. Nije mogla da mu zabrani da je dodiruje.

- ,,Išli bi kod tebe, ali Teo se ubacio. Nisam želeo da sazna gde ideš".

Zamišljeno je pogledala u ogledalo sa njene leve strane dok je Stefan njegovim pogledom šarao po njenom telom. Zavukao je ruku ispod njene košulje i opipao njen stomak koji se zatresao zbog njegovog dodira.

- ,,Kasnije.. moram da ti nešto važno kažem. Mislim.. imam nešto što ti nisam rekla".

Ovog puta je rukom skliznuo do njenog struka i privukao je ka sebi kada je lift zastao.

- ,,Šta to imaš da mi kažeš? Da li je bitno?".

- ,,Zavisi kako na to gledaš".

- ,,Da li je privatno ili javno?".

- ,,Privatno je Stefane".

Zastala je da priča kada je izvukao ruku i uhvatio ju je za nadlakticu i polako su išetali iz lifta. Izgledali su kao mladi bračni par koji se tek venčao, ali čim su stigli do vrata njegovog stana užurbano je izvukao ključeve i otvorio ih. Dao joj je prednost da ona uđe unutra te je tako i uradila.

- ,,Uđi u sobu i raskomoti se, brzo ću doći".

Uzbuđenje se pojavljivalo u vazduhu na što je ona klimnula glavom i izula štikle koje je imala i nosila ceo dan. Izmarsirala je stopala i krenula ka Stefanovoj sobi gde su vrata bila otvorena. Ostavila je vrata za sobom dok je počela da polako razgledava oko sebe. Sve je bilo u tako njegovom stilu. Prava elegantnost. Skinula je kožnu jaknu sa sebe i ostavila je na fotelji dok je razgledavala slike koje su bile na zidovima. Soba mu je bila svetlo plave boje koja je više ličila na nebo. Šetala se sa jedne strane kreveta na drugu sve dok nije začula otvaranje vrata i ugledala njega kako nosi poslužavnik gde su na njemu stajale tri različite hrane. U drugoj ruci je držao dve čaše vina i flašu vina.

- ,,Mogao si da me pozoveš da ti pomognem, nisi trebao da se mučiš da sve to nosiš sam".

Krenula je ka njemu, ali je on podigao ruku sa čašama i flašom i pokazao joj je da ostane tu gde jeste.

- ,,Ostaviću ovo ovde na stolu i zaključaću vrata".

Nije valjda pomislio da je ona želela da pobegne od njega prilikom ovakve prelepe noći? Ako jeste onda je pogrešno mislio.

- ,,E tako. Sedi".

Pokazao joj je rukom ka krevetu dok je ona sela i namestila svoje ruke u krilu. Seo je pored nje i protrljao bradu svojim prstima te je poljubio u vilicu.

- ,,Sada ćemo jesti, popiti vino..".

- ,,Ne želim da pijem vino samo kako bi me opustio".

U trenu mu je izgledalo kao da je ona njega optuživala. A i kako ne bi kada je on sve to unapred smislio.

- ,,Nećeš se napiti. Veruj mi".

- ,,Ne želim da pijem vino".

Skoro da je prošištala kroz zube dok mu se obraćala i ponavljala mu dve iste reči uzastopno.

- ,,U redu. Nećemo piti vino".

- ,,Pa.. nećemo samo stajati i gledati u jelo zar ne?".

Sitno mu se osmehnula dok ga je to pitala te je on samo na kratko klimnuo glavom u znaku da se slaže sa njom.

- ,,Počnimo sa jelom".

Bila je dovoljna jedna reč kako bi joj uzburkala misli i kako bi napravio da joj se strasti povećavaju. Prilikom jela niko ništa nije progovarao. Svako je jeo ono što je izabrao.