Nepoznati broj 📞

- 46.Deo -

Ćutala je dok je uzela kašiku i počela da jede sladoled. David je znao da se nešto dešava između Stefana i nje, ali nije znao šta.

–        ,,Da nije možda Stefan?".

Umalo se nije zagrcnula na njegovo pitanje dok je ubrzo popila vodu koju je malopre poručila. Obrisala je usne salvetom te razmahnula glavom.
Prokletstvo.

Ovaj čovek izgleda da ume da joj čita misli, a to se njoj nikako ne dopada.

–         ,,Kakav Stefan? Ma kakvi. Nema on nikakve veze sa mojim životom".

Želela je da doda i: ,,Mi smo samo prijatelji koji se ljubimo dok nas drugi ne gledaju", ali nije želela da to progovori.

Oni su se ljubili.
I više se neće ljubiti.

Neće mu dozvoliti da mu ide to za rukom da je ljubi dok ih drugi ne gledaju ili dok su sami.

–        ,,Mislio sam da ste se poljubili pre nego što smo se sreli".

Raširila je oči te je tišina zavladala među njima.

–        ,,Stefan i ja?".

Zbunjeno je upitala pokazajući levom rukom ka njegovoj zgradi i ka njoj.

–         ,,Da. Izgledali ste mi kao pravi par koji je srećno zaljubljen".

Razmahnula je rukom o vazduh dok se trudila da povrati dah. Ma nema šanse da to njen šef misli. Sigurno je popio nešto ili je poludeo.

–         ,,Ma kakvi! Gde on i ja da budemo zajedno. To ne bi išlo mada koliko i vidim ne bi funkcionisalo".

Ravnodušno je rekla te opet popila malo vode kako joj se ne bi osušilo grlo i vratila se sladoledu da ga dovrši. David je njegov sladoled već pojeo dok ju je posmatrao radoznalo.

–         ,,Čuo sam da su počela govorkanja da ste zajedno".

Počela je da kašlje jer se zagrcnula te jedva povratila dah kada je želela da nešto progovori. Nevolja je upravo ušao na vrata i spojio im poglede. Brzo je odmakla pogled trudivši se da ne bude upotpunosti iznenađena. Još je i špijuna poslao za njom. Kakav ludak!

–        ,,Pa koga je to vidim ovde da sedi".

Ravnodušnost se pročula dok je Stiven ispružio ruku i pozdravio se sa njenim šefom ujedno se i upoznavši. Okrenula je glavu samo pod jednim razlogom, a taj razlog je bio da nije želela da ga vidi. Ubrzo se začuo i drugi glas. Zatvorila je oči zaškrigutavši zubima te obuzdavajući paniku. Ma nije ovo uradio!

–         ,,Antonia, kako te nisam video?".

Upitao je Stiven dok im se Teo pridružio.

–         ,,Opa, pa jel to naša Antonia tu?".

Ostavila je sladoled skoro na pola te uzela telefon dok je pozvala taksi. Kada se javila rekla je ulicu i broj gde da je pokupi te mu odmah i rekla da u istom momentu dođe po nju. Nema šanse da ostane ovde sa njima.

–        ,,Odlazim. Pričaćemo neki drug put o planu za Njujork".

Ustala je sa stolice i zaobišla ova dva idiota koje ih je ostavila izbezumljenim te kada je otvorila vrata i krenula da izađe zakucala se u nečije čvrste grudi. Pala bi na pod da je taj neko nije uhvatio na vreme. Zajaukala je te kada je otvorila oči ugledala je ta dva crna oka.

I posle neka se neko pita da li je on odustao od nje ili počeo da se bori.
Potvrdiće ono prvo jer će ga ona prva šutnuti.

Pogledala ga je veoma hladno dok se on pravio kao da se nije desilo ništa između njih pre par minuta.

Tipično muško.
Brzo zaboravlja, a još lakše napada.

–        ,,Krenuo si negde?".

Pomalo ledeno ga je upitala obuzdavajući bes iz njenog grla koji je pretio da će svake sekunde da se čuje.

–         ,,Krenuo sam po tebe".

Po nju? Došao je po nju? On? Delovalo joj je toliko nejasno. I nerazumljivo.

–        ,,Nisi ti krenuo po mene. Između nas su stvari raščišćene pre par minuta".

Naslonio se na vrata te tako zablokirao prolaz da ona odlazi odavde. Nije imala kuda. Morala je sada da se izbori do kraja i bez svađe. Mada teško će biti da mu objasni zašto je ovde došla.

–         ,,Skloni se".

Pokazala je pogledom sa strane na njega na što je on razmahnuo glavom.

–        ,,Ne želim".
–         ,,O da želiš. Skloni se kad ti kažem".

Opet joj je glas bio leden dok ga je pogledom ubijala. Ima sreće što nisu sami.

–         ,,Rekao sam ne".
–         ,,A ja kažem da".

Izbečila je oči dok je to govorila i pokazala rukom da se pomeri.

–         ,,Fajront. Ne želim da te vidim, počisti se i idi".

Agent kojeg je dugo sakrivala u sebi je najzad izbio na površini i u jasnom svetlu je pokazao ko je ona zapravo. Stefan je mislio da mu se to pričinjava, ali kada je osetio oštar bol u predelu stomaka samo se zateturao unazad. Ostao je bez daha.
Ne, ona ga je ostavila bez daha.

–        ,,Kako si to uradila?".

Zbunjen glas ju je upitao te ju je terao da se okrene ka njemu i unese mu se u lice. To je taj tajni agent koji se sakriva iza ženskog lica. To nije više bila ona. To nije bila Antonia. To je bio neko drugi u njoj. Kao da je promenila sebe u istom momentu kada ga je udarila. Oči su joj bile toliko hladne kao ledena zima koja se sprema da opkoli grad i mesec. Pomalo se naježio dok je šištala rečima i usnama oblikovala reči kojih se jedva kasnije sećao.

–        ,,Ne kači se sa mnom Stefane. Jer ne bi želeo kasnije da se pokaješ".

Prst koji je do malopre bio uperen u njega sada ga je spustila i prošetala pored njega dok je prolazila put i sačekala na stanici autobus ili taksi.
Napravio je bolnu grimasu dok je Teo prišao i posmatrao ga dok je Stefan jedva uhvatio vazduha.

–         ,,Šta sad hoćeš i ti?".

Nevoljno mu se obratio ne obraćajući pažnju da je Teo bio smrtno iskren i ozbiljan.

–         ,,Sve si uprskao klipane".
–         ,,Produži dalje, nemam vremena da se bakćem još i sa tobom".

Istresao se na Tea oštrim rečima te prošao drhtavim prstima kroz kosu. Ne može da je prati. Ne može da ode sada do nje i da joj kaže da mu je žao što se onako kretenski ponašao prema njoj i da joj se ujedno i izvinjava.

To ne može da uradi ma koliko god jarko želeo.
Jer ako to uradi povrediće sebe i prećiće ponos.
A on svoj ponos nikada ne prelazi.

Zato će čekati da vreme uradi svoje.
Sudbina ih je spojila, sudbina će ih i razdvojiti želeli oni to ili ne.

Samo je pitanje vremena kada i gde?
I na kom mestu?