Nepoznati broj 📞

- 68.Deo -

Zastane mi dah, oči mi zasuze, ali ne odustanem od svog plana te krenem da ga preispitam.

Ja: ,,A kada je to bilo? U koliko sati ste je videli?".
Taksista: ,,Juče oko deset sati ujutru".

Opsujem tiho sebi u bradu te smrknuto pogledam ulice Njujorka dok stegnem prste i zgrčim ih. Prokleti da su, zašto su javili tako kasno?! Zašto nisu javili odmah?!

Ja: ,,Da li ste joj videli lice?".

Bojažljivo upitam te se pomolim Bogu da je njeno lice čisto, ali iznenadni odgovor na moje pitanje me je još više šokiralo i ostavilo bez daha u grudima.

Taksista: ,,Lice.. njeno lice je bilo u ranama. Izgleda da je dohvatila vatra njene oči te sam mogao samo da primetim kako doktori stalno šaputaju da ona neće više videti jer su joj zenice bele".

U tom momentu sve čega se sećam je bilo da sam zaustavio taksistu izašao iz auta, pokupio svoje stvari i trčećim korakom krenuo ka bolnici koja je bila jednu ulicu daleko od nas dok je Petar trčao za mnom i dozivao me je.
Ulazivši u bolnicu ugledam Tea, Stivena, Željka, Matea i Davida kako stoje naslonjeni na zid te prođem pored njih kao pored duhova a onda kada ugledam doktora potrčim mu i uhvatim ga za kragnu.

Ja: ,,Gde je ona?!".

Povisim ton sok sedokosi muškarac otprilike koji je imao oko pedesetak godina uplašeno me pogleda.

Doktor: ,,Ne znam o čemu pričate, ja sam samo pacijent".

Zatvorim očne kapke dok mi se medicinska sestra približava i odvaja me od pacijenta, a zatim sledeća meta mi bude ona.

Ja: ,,Antonia Jelić? Gde je ona?! Želim da je vidim, ja moram da je vidim!".

Uplakanim glasom govorim dok me sestra smiruje i vrati me nazad, a zatim me namesti na stolici.

Med.sestra: ,,Polako, gospodine. Rezultati još nisu gotovi, u kritičnoj je fazi, a ta faza će moći proći tek za nekih deset do petnaest minuta".
Ja: ,,Moram da je vidim".

Razmahnem glavom dok očajnički zaplačem želevši da je Antonia tu, pored mene. Ali nje nije bilo... kao ni njenog zagrljaja.

Onog dana kada je ona nastradala, tog dana je i moja duša napustila moje telo. Sada osećam kao da ne postojim, osećam kao da je moja duša u njenoj duši i da samo čeka da se probudi iz ovog groznog večitog sna. Medicinska sestra me je blago pogledala sa velikom tugom dok je izdahnula, okrenula mi leđa, a zatim ušla u drugu sobu gde su bili pacijenti.

Stiven: ,,Ti baš ne umeš da se smiriš, zar ne?".

Strogo me je upitao na što njegovo pitanje ostane da lebdi u vazduhu. Nemam više vremena da se raspravljam sa njim i da mu objasnim kako moje srce vene. U mojoj duši više nema smeha, nema ljubavi, nema radosti, nema sreće sve dok ona ne otvori oči i ne pogleda me. Sve dok ne pronađem bar jednu malu nadu da se držim za nju i da nagovaram samog sebe kako će sve biti u redu. Jer sve ovo me je ubijalo, njena bol me je izujedala. Od onog razgovora sa taksistom poludeo sam. Želeo sam je. Želeo sam nju. Nisam mogao da je imam. Nisam mogao da je vidim. Nisam mogao da joj priznam ranije svoju ljubav jer sam se plašio da ne ode od mene, ali izgleda da sam ja pogrešio. Ipak na kraju krajeva trebao sam da joj priznam svu svoju ljubav koju imam prema njoj. Tuga kad tad dođe kao što i donosi ogromnu bol. Svoju sreću sam ugrabio na vreme, ali nisam uspeo da joj pokažem i kažem da je volim odavde pa sve do meseca.

Ja: ,,Hoću li je videti Teo?".

Pogledam ka Teu koji je samo ćutao i držao usta zatvorenim. Čudi me samo kako više ništa ne progovara, jer u ovakvim situacijama Teo bi obožavao da se raspravlja.
Voleo je to da radi sve dok nismo došli do ovoga.

Teo: ,,Moraš pitati doktora Stefane, ne mene".

Branio se time.
Pa i ja bih se branio kada bih bio na njegovom mestu. Nakrivim glavu te se zagledam u jednu sliku na zidu gde je izgledala kao da ju je nacrtala dečija ruka. U nekoj neprimetnoj sekundi pored nas su prošla kolica sa malim detetom koji je imao u rukama malog medvedića i non stop vikalo i govorilo: ,,Hoću da vidim svoju mamu!" na što mu je medicinska sestra odgovorila drskim odgovorom bez imalo stida ili srama: ,,Tvoja mama je umrla. Tvoje mame više nema".

Zatvorim očne kapke zbog prevelike boli na te reči i zbog mišljenja da ta devojka nema nimalo srca. Nakon dugih par sati gde smo sedeli na istim stolicama, nismo se mrdali niti dopustili nekome od nas da ide bar po par čaša kafe, ugledali smo doktora kako izlazi iz lifta. Njegov beli mantil me je rasekao i naježio. Tada mi je kroz mislima prošla samo jedna reč. Reč koja je opisivala njegov hod, njegov glas, njegovo držanje, njegov posao.

Smrt.