Nepoznati broj 📞

- 11.Deo -

–        ,,Ustvari, ne.. Prosto je zvučalo pomalo pogrešno“.

Zajedljivo mu se obratila dok je gledala u svoje lepe nalakirane nokte.

–        ,,I više nego pogrešno“.

Spustio je ruke sa volana te se naslonio na sedište. Ljudi su prolazili stazom ispred njih kao i deca koja su se jurila i igrala žmurke.

–        ,,Dozvoli mi da ispravim te reči“.

Ispružio je ruke ka napred te pokazao na gore.

–        ,,Samo napred. Čekam objašnjenje. I neću te pustiti dok ga ne dobijem“.

Opreznost u njegovom glasu se promenila za koju boju, ali je zadržao nečitljiv pogled kao i sam izraz lica. Voli ove njegove promene ponašanja. Oduvek je znao kako treba da postupa sa ljudima. Znao je sve dok mu se ona nije pojavila u život.

–        ,,Većinom dana provedem u kancelariji ili sudnici. Eventualno, fali mi još samo da tamo prespavam i biće da ne živim sama već sa gomilom papira oko sebe“.

Glasno se zasmejao dok je delovalo kao da je pomalo uobražen.

–        ,,Znači tako ćemo gospođice opasna?“.

Podigla je obrve upitno dok ga je upitala pitanje za koje je znao da će ga dobiti.

–        ,,Opasna?“.
–        ,,Da, opasna. Kada si rekla da ne živiš donekle sama pomislio sam da imaš dečka“.

Po njenom izrazu lica bila je iznenađena. Ali i kako ne bi?  Sva se upetljala dok je izgovarala reči. Bila je sva zamršena oko sebe da nije znala koju pravu reč da koristi.

–        ,,Izvini. Stvarno nisam želela da dođeš do takvog razmišljanja“.
–        ,,Antonia..“.
–        ,,Molim?“.
–        ,,Zar nećeš zakasniti na obaveze koje imaš?“.
–        ,,Ne. Nemam danas nikakve obaveze. Sem sutrašnjeg suđenja“.

Klimnuo je glavom zadovoljan ovim kratkim razgovorom i razmenjivanjem reči. Koliko toliko samo da joj čuje glas.

–        ,,Samo se pitam kako bi se upoznali da se ovo nije desilo na čudan način?“.

Upitala je samu sebe dok je gledala u oblake koji su se iz sekunde u sekundu menjali. Izgleda da će pasti kiša.

–        ,,Draga opasnice, kakva god da nam je sudbina uveren sam u to da bi se naš susret kad tad desio“.

Kada ga je pogledala tim zelenim očima, ugledao je sve osim praznine koju je očekivao da će videti.
Zamagljeni vid mu je pomutio razum dok se borio sa umom. Oh, kako želi da je poljubi. Ali ne sme. Ne sme da rizikuje i da je izgubi. Ali samo jedan poljubac! I taj jedan poljubac bi sve promenio. Ako je sada poljubi, eventualno sutra se neće ni prepoznati koliko bi ih ta daljina udaljila. Najgore je kada daljina nije samo u kilometrima već u ljudima. A znao je vrlo dobro da bi se tako desilo samo ako bi probao.

–        ,,Ti veruješ u sudbinu?“.
–        ,,Verovao sam“.
–        ,,Verovao?“.
–        ,,Da. Duga je to priča, a veruj mi ne želim da ti zamaram tu malu lepu glavicu time“.

Primetio je da se nevoljno promeškoljila iz sedišta te da je stavila ruku na vrata.

–        ,,Idem. Uskoro će pasti kiša, a i ne bi želeo da sediš u autu sa dosadnom devojkom koja bi ti pričala samo o razvodima i koju ništa drugo ne zanima sem posla“.

Izašla je iz auta. Ali pre nego što je zatvorila vrata auta ohrabrio se te joj se obratio potpuno oštrim rečima koje su je ostavile bez daha i samo je malkice probole u srce.

–        ,,Vidimo se uskoro, tajni agentu“.

I to je bilo sve što je govorio i rekao. Posmatrao je njene korake opreznim pogledima. Tako je damski hodala da bi neko pomislio da je poznata slavna ličnost. Izdahnuo je otežano kada se setio nezgodnog razgovora. Sve je delovalo kao san. Kratko izmenjivanje reči, par pogleda, par glasnih osmeha i njegov nedefinisani kez na licu koji ga je na neki način nervirao što se stvarao u prilikama kada ne bi trebao. I par pokušaja gde je stvarno poželeo da je poljubi.
Gospode, neka mu bude Bog u pomoći ako će opet imati takve misli dok će biti sa njom.

Ispred njega su se nalazili pupoljci ruža. Tek su počele da cvetaju. Tek su počele da otkrivaju svoju lepšu stranu. Ali i tamniju. Jer njihovo trnje ih štiti. Ponekada poželi da bude poput ruže i da nikada ni jednom čoveku niti osobi ne dopusti da mu se približi. Kako bi mu tada bilo milion puta lakše!

Mada ga je ovo proleće zaista nekako smirivalo. Da li je zato što je osećao neku naglu promenu u vazduhu ili zato što se on sam počeo menjati? Ali zbog koga? Zbog nje? Proleće kao proleće delovalo mu je sve više i više lepše i snažnije. Uprkos svemu tome proleće je dokazalo da se priroda budi i posle teške zime i hladnoće.
Verovao je u to da je ovo proleće ono koje je čekao svih ovih godina. I da će ga ovo proleće, želeo on to ili ne, promeniti iz dubine duše.

Kada je izašla iz auta i trčećim korakom požurila ka velikoj zgradi i kada je ušla unutra, prišla je liftu i sačekala da stigne. Dobrih pet sekundi je stajala sve dok se lift nije oglasio i sve dok se vrata lifta nisu otvorila. Ušla je unutra i pritisnula poslednji sprat.

Sve što je jedva čekala bilo je to da ne može da dočeka da se baci na krevet i da odspava dobrih par sati. Ali kada je ušla u svoj stan i kada je spustila kese na sto u dnevnoj sobi, a zatim ubrzo sela i na trosed sećanja su je prepravila. To su bila ona osećanja koja nije mogla da potisne. To su bila ona osećanja za koje je rekla da ih neće osetiti sve dok bude bila posvećena poslu. Želela je u tom trenutku da ih više ne oseća i da ih upotpunosti zaboravi. Ali to je za nju bilo nemoguće.

Koliko god se borila sa tako jakim osećanjima trebala je da prizna sama sebi da bi je kad tad sustigla i da bi se kad tad obistinila.

Srce joj je ludački lupalo kada se setila njegovog lica. Koliko je bio samo lep. Koliko je bio samo pažljiv prema njoj. Oh, kako ju je samo branio. Nežna osećanja su je opkolila. Nije mogla da ih se otarasi. Zatvorila je očne kapke poželevši da što pre zaspi, ali sve što je učinila bilo je to da i dalje nastavlja da misli na njega.

----------------
- malo su zapetljane stvari, malo su ubačene i neke sitnice, ali priča ne bi bila priča da je ja ne zakomplikujem. 🥳😰🤣 uživajte u čitanju, danas sam vas častila da imate šta da čitate dok ne objavim sledeći nastavak u utorak. 🥰💛