Nepoznati broj 📞

- 102.Deo -

-  Stefan Stefanović *P.O.V* -

Kada sam se vratio posle kupljenja par sendviča u pekari i negaziranog soka ispred hotelske sobe ugledam sitnu figuru kako nestrpljivo čeka nekoga. Zatrepćem par puta te kako je osoba bila okrenuta leđima brzim koracima joj se približim želevši da znam ko je to i kako bih je oterao što dalje kako ne bi čula ono što sam imao u planu sa Antoniom da radim. Kada se dovoljno približim počnem polako da izgovara reč za reč postavljajući kratko i odsečno pitanje.

Ja: ,,Šta ti tražiš ovde i ko si ti uopšte?".

Krenem da se bunim te se uplašim i štrecnem ujedno i ispuštajući kesu iz ruke kada ugledam jednu jedinu osobu sa koju sam delio sobu.

Antonia: ,,Oh, budući mužu moj, pa ti si stigao!".

Prekrstim se tri puta dok pored njega ugledam oba kofera te se opet prekrstim kada mi ispred nosa ispruži moju jaknu.

Ja: ,,Lude li žene, majko moja".

Antonia: ,,Ne viči, sa mnom i u robiju ima da odeš samo nastavi da me nerviraš".

Pripreti mi opasnim akcentom te u tom akcentu primetim jednu promenu.

Ja: ,,Pa ti si postala i Šveđanka, lane moje".

Uzmem jaknu iz njenih ruku te je obučem.

Antonia: ,,Ne Šveđanka nego Ruskinja, toliko si dobar policajac da ne prepoznaješ kako ko šta govori i kako ko ima akcenat".

Zaustavila se te tiho dodala još dve reči.

Antonia: ,,Mene sramota umesto tebe".

Produži rečenicu te ja samo razmahnem glavom da mi je svega ovoga na neki način dosta, ali opet se strpim da ne planem na nju.

Ja: ,,Ti si stvarno luda".

Antonia: ,,Ma nemoj".

Ja: ,,Mislim.. nisam očekivao da budeš baš toliko luda".

Antonia: ,,Uzmi kofere i kreni, avion će nam uskoro doći".

Izdahnem za njenim mirisom jagode te brzo dohvatim kofere i krenem za njom. Toliko put ima da mi bude zanimljiv sa njom da mi neće dati vremena da dišem, a kamoli da se lepo naspavam.

*****

Ja: ,,Antonia, lane moje, polako hodaj nije auto daleko miljama od nas pa da moram da trčim za tobom".

Iscrpljenim glasom joj se obratim dok sam bio na samoj ivici da padnem od umora i da se srušim na sred ulice. Nije marila za ono što pričam i govorim samo je hodala i hodala kao da joj je ovo zadnji dan u životu. Odjednom umalo se ne sudarih u nju da je nisam spazio na vreme kako je zastala i držala se za glavu. Pogledam je zbunjeno jer nisam znao šta se to dešava danas ceo dan sa njom, od ranog jutra je bila drugačija osoba i više nije bila ona Antonia koju poznajem.

Ja: ,,Jesi li dobro, lane moje?".

Pažljivo je upitam ne skidajući pogled sa nje dok je ona samo odmahnula glavom i progutala pljuvačku. Počela je da diše kroz usta i kada se dovoljno povratila zadržala se za moju ruku dok sam ja vukao dva kofera iza sebe. Nešto se jako čudno dešava sa njom.

Antonia: ,,Ostavi kofere u autu, moram da sednem na neku klupu".

Skupim obrve na njenu naredbu te je smestim da sedne na klupu, potrčim do našeg auta gde ostavim oba kofera u gepek kao i jednu torbu u kojoj je kupila par poklona za sve nas te odem do najbliže trafike gde kupim jednu malu flašicu vode. Brzim i hitrim koracima se vratim do nje sa flašicom u rukama koju sam ujedno otvorio te joj približim ka usnama dok je ona polako otpila par gutljaja vode hladeći se.