Nepoznati broj 📞

- 77.Deo -

- Stefan Stefanović *P.O.V* -

Ja: ,,Kako mislite da je otišla?!".
Viknem na doktora koji je držao neke papire u rukama te mu priđem predatorskim koracima i uhvatim ga za ramena sa svojim rukama i pretresem ga. Celu noć.. celu prokletu noć nisam mogao da spavam jer sam se osećao nervoznim. Jer sam osećao kao da će se nešto desiti. Celu noć oka nisam sklopio niti sam dopustio snu da me namami. Celu noć sam radio nešto, ubijao vreme, pio kafu, pio vodu, jeo, samo kako ne bih zaspao. Celu noć sam gledao u plafon dok sam sedeo na fotelji sve dok se nisam ukočio. Celu prokletu noć! I sada kada je trebalo da dođem po nju i da je spakujem te da krenemo na aeodrom kako bi se vratili nazad u Novi Sad.. nje nema. Kao da je zbrisala sa planete Zemlje i kao da nikada nije ni postojala. Bes u meni se povećavao dok su mi ruke drhtale od želje da nekoga zadavim golim rukama!

Doktor: ,,Smiri se gospodine Stefanoviću".

Mrzovoljno mi se obratio dok ga odgurnem te je on jedva ostao na nogama zadržavajaću se za pacijenta koji je stajao iza njega.

Ja: ,,Da se smirim?! Da se jebeno smirim?! Pa šta vi mislite da sam ja robot mašina pa da gasim svoja osećanja ili emocije i da vas slušam kada god vi to poželite?!".

Histerisano mu se obratim dok lupnem rukom o zid te zarežim tiho kroz zube. Moj bes ne može, trenutno, ni sa čim da se meri sem sa gubitkom. Velikim gubitkom!

Ja: ,,Čekam čitavih pola godine! Pola godine čekam da se ona oporavi, da prohoda, da udiše vazduh kako treba kako bih došao jednog jutra i začuo da nje nema! Kako je nema?! Objasnite mi samo to?! Da li ju je neko kidnapovao možda?! Ili oteo?! Ili sakrivao negde po bolnici?!"..

Glas mi je postao sve glasniji i glasniji dok su mi se vene na vratu ocrtavale. Bes se pokazivao na najvišem stepenu mog trenutnog ludila jer kako tako odjednom da moje Antonie ne bude. Okrenem se isplahireno ka doktoru koji je stisnuo usne i zario nokte u pesnice.

Doktor: ,,Pa znate, mislim da se plašim da je otputovala".

Zatvorim očne kapke svestan da ako sada nešto ne opsujem, neću nikad. Sočne psovke su prošle na mojim usnama i okliznule su dok sam disao duboko kako bih se smirio. Đavola ima da se smirim kada je nestala. I kako tako lako ume da ode i da me učini da poludim u samo jednom danu to samo ona može da zna i to samo ona ima za to pravu taktiku.

Ja: ,,Dobro, ako ćemo tako da se igramo, onda ćemo videti kako će se ona ponašati kada bude izgubila moje poverenje".

Okrenem im leđa i dohvatim svoj prvi kofer kao i drugi koji je bio manji, a koji sam poneo zbog njenih stvari i koji mi sada nije potreban. Žustrim koracima produžim i izlazivši iz bolnice ugledam Tea kako stoji naslonjen na auto. U rukama je držao limenku soka koju sam mu istrgnuo iz ruku i bacio na drugi kraj puta uz režanje koje je dopiralo iz mog grla. Teo odskoči sa mesta na kojem je do malopre bio te nasloni ruku u predelu srca.

Teo: ,,Kakav psihopata, Bože me sačuvaj!".

U glasu sam mu začuo podsmejavanje dok ga zaobiđem i otvorim gepek te ubacim kofer unutra.

Ja: ,,Ona je našla da mi se pravi tu pametna i da me pravi budalom!".

Teo se štrecne na moj glas te se polako udalji od mene posmatrajući me kako histerisano ubacujem kofere u gepek i pričam, naizgled, sam sa sobom.

Teo: ,,Dobra je terapija kada pričaš sa samim sobom".

Ošinem ga pogledom te ne začujem zadnje reči koje je rekao te ga opet upitam.

Ja: ,,Kakva terapija?!".

Dreknem na njega dok se on uhvati za kraj uha te ga povuče dva puta jer se uplašio.

Teo: ,,Za živce! Terapija za živce!".

Začkiljim očima te uhvatim ključ iz džepa, a onda zatvorim gepek auta i zaključam ga. Vratim ključeve nazad u džep te se rukama oslonim na gepek.

Ja: ,,Ma kad je ja uhvatim! Jaoj, Bože, spasi me ovog besa i nerviranja oko Antonie jer kada je budem ugledao ima da je zadavim!".

Podignem glavu ka nebu te se obratim Bogu dok se Teo isprekidano krstio. Ako on misli da sam lud, onda ja mislim da on nije normalan.

Naravno, minut nije mogao da prođe bez Teovog negodovanja ili njegovih reči te je u suprotnom morao da mi prebaci moje ponašanje. Mada izgleda da bi mu bilo bolje da ćuti i da više ništa ne priča.

Teo: ,,Ostavi me moja crna draga!".

Pufnem nezadovoljno te se ispravim i namestim svoju plavu uniformu, gledajući je iznova i iznova kao i namestivši značku na sebi.

Ja: ,,Umukni ti mali majmune".

Okolišam oko auta te zastanem kada otvorim vrata sa vozačeve strane te ga upitno počnem posmatrati.

Teo: ,,Šta?".

Primetio je da ga gledam te pokažem glavom ka njemu.

Ja: ,,Dakle, ti si odlučio da ostaneš tu, zar ne?".

Nakrivi glavu od prevelikog sunca i njegove oči poprime svetliju nijanse plave. Nije shvatio izgleda šta sam želeo da ga upitam ili da mu kažem.

Teo: ,,Molim?".

Odlučio je da se igra sa mojim živcima, ali za sada je imao sreće te mu to skroz zanemarim.

Ja: ,,Jel' ideš sa mnom prokletinjo ili ostaješ u Njujorku da hvataš ribe oko sebe?".

Zagrmim glasom na njega dok na kraju pročistim grlo i zakašljem se te se on šeretski osmehne.

Teo: ,,Vidi, druže, ja znam da ti želiš da bežiš od mene, ali to tako neće moći".

Otvori svoja vrata te zastane kada mu isprebacim i ono zadnje što sam imao na vrhu jezika. Ali naravno, njegova je morala biti zadnja.

Ja: ,,Zalepio si se za mene kao muva za lepak".

Promrljam kada zavežem pojas i zatvorim vrata za sobom dok mi se približi i napravi neku ludačku nedefinisanu facu.

Teo: ,,U suprotnom, ti si govno, a ne lepak".

Razmahnem rukom kao da želim da ga udarim te usklikne i zabije se u sedište, ne pomerajući se.

Ja: ,,E vidiš kako umeš da ćutiš samo kada imaš volje".

Zadovoljno mu se obratim dok upalim auto kojeg smo dobili samo ovde prilikom vožnje te ga parkiram nakon par minuta na aeodromu.

Teo: ,,I šta ćemo sada?".

Upita me kada dohvati onaj rozi kofer te se okrenem ka njemu sukobljavajući se sa njim i njegovim pogledom.

Ja: ,,Idemo nazad u Novi Sad".
Teo: ,,Čekaj, a zašto? A Antonia?".
Ja: ,,Dobro, Teo, da li baš moraš svugde da budeš baš toliko zaintetesovan?".

Istresem se na njega svim besom dok on nevino slegne ramenima. Izdahnem te ga bez ikakvih emocija pogledam.

Ja: ,,Žao mi je, druže, ali danas mi nije dan.. a ona.. otišla je".

Pokažem rukom na reč "otišla" i ne usudim se niti se naprežem da mu objasnim. Kao najbolji drug, on je već shvatio da nešto nije bilo u redu. I da će je moja osveta boleti i više nego bilo koga samo neka pokuša da se vrati.