Nepoznati broj 📞

- 08.Deo -

Prekrstila je ruke na grudima te namrgođeno pogledala negde u daljini. Stefan je pomislio samo jedno. Biće ovo duga borba.

Dobrih deset minuta su sedeli dok je Stefan jedva nagovorio oboje da pođu sa njim i da se lepo raspričaju kao ljudi. Makar, koliko toliko da ih razuveri da se svaki problem može rešiti samo ako znaju kako. Ubeđivao ih je sve dok nije pomislio da treba da prestane i da je kraj svemu tome, te kada je poželeo da im kaže da diže ruke od njih nevoljno su mu se obratili da će hteti da krenu uz uslov da međusobno ne pričaju.

Stefan je znao da veću glupost od te što imaju njih dvoje, ne može da postoji. Hodali su po već sada malo toplijem betonu i uputili se prema stazici koja je sve do malopre bila nedaleko od njih par koraka. Setio se drame od pre par sekundi kada su zauzeli svoja mesta napolju u kafiću i seli dok ih je sunce polako grejalo. Oh, Bože kako je bila slatka dok se ljutila i nabacivala Teu sve ono što treba i ne treba! Kako ga je njeno pojavljivanje toliko oraspoložilo.

–        ,,Dok kafa stiže, mogao bih da odspavam dobrih pet minuta“.

Rekao je to kada je stavio kačket preko njegovih očiju, a glavu naslonio na naslon stolice. Ali ga je jedna neverovatna pojava malo razljutila. Antonia mu je uzela kačket i bacila ga sa strane odmerivši ga oprezno.

–        ,,E nećeš! Neću da pričam sa ovim kretenom ni po bilo koju cenu pa čak i da je poslednji muškarac na svetu“.

Zarežala je zubima dok se trudila da prikrije ljutnju. Nažalost, to joj nije uspevalo. A Stefan se upravo upitao zašto je baš na takav čudan splet okolnosti nju upoznao i ugledao je već po drugi put u danu? Bio je na ivici da prizna da je čudna sudbina umešala prste u njegov život, ali je ipak odustao. Sada nije vreme, a ni mesto da o tome razmišlja dok bi se Teo i ona svakog trenutka ovde poubijali. Nečujno je izdahnuo te se usredsredio na razgovor između nje i njega.

–        ,,Koliko dugo radiš za policiju?“.

Da li se njemu to čini da je ona zainteresovana za njega ili on to umišlja? Pa naravno da umišlja, devojka je samo želela da pronađe neki razlog kako da započne razgovor, a da se Teo ne ubaci. Ali kada je shvatila da Teo prisluškuje njihov razgovor bez ikakve namrgođene face na licu samo se još više ustremila na njega.

–        ,,Par godina, dovoljno je da ti kažem od završetka srednje škole u kojoj sam išao baš za ovo“.

Gledao je u svoje crne cipele i više ništa nije govorio. Nažalost, stvarno je pomislio kako se ovo dvoje više neće svađati. Izgleda da se prerano radovao. Kada je stigla kafa, Teo je slučajno, a možda je i namerno to uradio, ustao i prosuo šoljicu vrele kafe po njoj. Vrištala je na njega i psovala ga je sve dok je Stefan nije smirio i rekao da će joj on kupiti novo odelo.

–        ,,Pa da li si toliko slep? Zar nisi video ili primetio da sam ja tu sedela?“.

Rečenica:  ,,Besna kao ris“ ju je opisivala u ovom momentu. Suzdržavao se da ne zadavi Tea na licu mesta, ali kada je video da je njegovo lice poprimilo ravnodušnost samo je još više želeo da ga uhvati svojim obema rukama za vrat i zadavi ga. Uzeo je salvete koje su se nalazile na stolu i obrisao joj je ruke koje su bile natečene.

–        ,,Teo, ostaviću ti novac da platiš račun. Antonia, ideš sa mnom do doktora da ti preporuče neke lekove“.

Poslušno je klimnula glavom i kada je primetio da se smirila oboje su se spakovali i krenuli ka njegovom autu. Dok su hodali, ćutali su vidno uznemireni zbog dešavanja i Tea koji je sve to uradio. Iako je par puta krenuo da joj se izvinjava u njegovo ime, znao je da ona neće tek tako lako prihvatiti izvinjenje. Sve dok se Teo sam ne izvine.

A do toga je bilo veoma teško doći. Otključao je auto i ušli su unutra sasvim tiho. Pustio je neku laganu muziku kako bi ih smirila, posebno nju. Ovo je bilo pomalo stresno za osobu koja je nežnijeg tela i pola. Izašao je sa parkinga i pratio je put koji ih je vodio do navedene bolnice u kojoj će joj predložiti neke lekove ili kreme koje bi joj smanjile te užasne crvene opekotine koje su natekle.

–        ,,Pretpostavljam da nisi dobro te neću te gnjaviti time i neću te pitati to pitanje“.

Naslonila je nevoljno glavu na naslon sedišta i izdahnula duboko. Tišina između njih mu je užasno prijala. A on nije voleo tišinu. Nikada je nije voleo, a niti podnosio. Tišina je za njega bila protivnik i ujedno i smrt. Za njega je tišina značila samo jedno. Ostavljanje.

Od kada su ga roditelji ostavili sa svojih nepunih pet godina kod tetke i teče i od kako su otišli na taj odmor u Grčkoj, nikada se više nisu vratili. Sada kada se seti koliko im je pisama samo poslao i trudio se makar da dobije jedan odgovor od njih, razočarao se što nije mogao da shvati na vreme da njih više nema. Poginuli su prilikom podizanja aviona u vazduh kada je snažan grom udario u zadnji deo aviona.

Naravno, nije bilo opreme za spašavanje te se avion srušio u par sekundi. I to je sve saznao pomoću vesti koje su se tog hladnog devetog juna pokazale na televiziji. Nisu pokazali tela poginulih, ali su pomoću njihovih ličnih karata saznali čija su porodica. Kada je dobio taj užasni poziv, krv mu se sledila u žilama i sav je prebledeo.

Drhtao je kao prut i uprkos tome što je znao istinu, nije želeo da je priznaje sam sebi. Uveravao je samog sebe da su živi i da će se vratiti kad tad. Ali i nakon deset godina osećao je kako su oni tu i nisu otišli. Ne, nisu ga ostavili samog. Iako ih ne vidi, oni su tu. Duboko čuvani u njegovom srcu.

Čuvao ih je i nije ih dao zaboravu da ih odnese.
Ma gde god on bio i gde god se nalazio, uvek će ih se sećati. Sećaće se svih onih dogodovština i osmeha na licima kada su bili zajedno. Oni su njegovi roditelji bili i ostali. Oni će uvek biti njegovi roditelji. Oni su ga rodili, školovali, odrastali, vaspitavali.

Zato je tu ranu duboko negde u svom biću držao u sebi. Nikome se nije poveravao sem Teu koji mu je bio kao brat i koji je znao sve te tajne. Imao je i malih tajni, ali ova tajna je bila ta koja je bila trajna. Dok je bio u srednjoj školi svi su ga pitali gde su mu roditelji dok je on vešto odgovorio da nisu tu i da su na nekom boljem mestu. Neki učenici su znali o čemu se radi, a neki su samo pretpostavljali.

------------
- malo duži nastavak kao i inače. Da li vam se dopada priča? Te šta mislite o istoj? Pišite mi dole u komentarima.🤗💛