Nepoznati broj 📞

- 86.Deo -

- ,, Izvol'te u salon".

Ispružila je ruke ka njenom toplom i lepom domu dok je Teo bio sav zbunjen. Zbunilo ga je to što je primetio da je Stefan bio potpuno tih. Potpuno smiren. Potpuno očaran njome.
Pucnuo mu je prstima ispred očiju dok se Stefan vratio u prvobitni položaj te se opet namrštio kao i inače.

- ,,Kupila si kuću?".

Teo ju je upitao dok je Antonia uletela unutra i stala pored vrata priželjkujući barem još jedan novi komentar o njenoj odluci u njenom životu. Znala je da joj je ta odluka važna bila i da je ta odluka njoj bila jedna od najboljih koje je ikada mogla da donese.

- ,,Nisam želela da traćim vreme dok sam bila u bolnici. Svo vreme sam osmislila planove kako i šta da uradim te kada sam došla do jasnog zaključka znala sam tačno ono što trebam da uradim. Došla sam do neke vrste ideje da kupim kuću i da imam svoj mir kada se konačno povučem sa mesta agenta".

Obraćala im se dok je zatvarala vrata za njima i gledala Stefana kako izuva patike i kako skida jaknu sa sebe, a zatim je otmeno postavlja na čiviluk gde je ostala da zakačeno visi. Krenuli su ka kuhinji dok je ona išla ispred njih i palila sva svetla te tako kako su se palila svetla tako su se i hodnici pokazali.

- ,,Ne izgleda baš ni premala, a ni prevelika. Izgleda taman za tebe".

Teove reči su je ohrabrile dok je pošla ka kuhinji i ušla unutra.

- ,,Pre dva dana sam prodala stan u kojem sam nekada živela. Uskoro ću dati otkaz kada se sve bude smirilo i kada im više ne bude trebala moja pomoć".

Njene reči nisu bile Stefanu uteha. Očigledno mu je bilo da su mu bile sve, samo ne mir i uteha. Odjednom je u svom srcu osetio tračak boli kako se skuplja, ali nije pridavao tome mnogo značaja. Ne želi da se sada u ovom momentu fokusira na ogromnu bol koja mu je pretila sasvim nevidljivo.
Ta bol ne sme da postoji.
Ta bol ne treba da postoji.
Ta bol ne treba da se pojavi.
Ali njene reči su ga tako jako zabolele da je odmah pomislio kako ga više ne želi uz sebe i kako ne želi više da bude u bilizini pored nje. Kao da ne želi njegovu blizinu da oseti.

- ,,Pa.. lepo je to što si odlučila da doneseš jednu promenu u životu".

Nežan pogled je zablistao u njenim očima, ali se držao sa strane.

" Stefane ne budi lud, nemoj da se zalećeš ".

Prekorio je samog sebe zbog takve okolnosti, ali bilo je sada kasno.
Prekasno je bilo da bilo šta uradi.

- ,,Oh, zar nije tako? Hoćete da nešto prezalogajimo? Hoćete li roštilj da jedete ili ćete tortu sa jagodama?".

Umela je da postavlja pitanja za pitanjem bez da bilo šta sačeka. Na svu sreću to ga nije nimalo izluđivalo, a ni iznenadilo. Sama pomisao da bi je jednog dana mogao izgubiti ili da bi se ona mogla oteti ili izmigoljiti iz njegovih ruku ga je slamala. Ne bi trebala da ga pusti posle svega što su prošli zajedno. Posle svih onih noći koje je isplakao za njom. Posle svih onih neprospavanih noći gde se molio za nju i njeno zdravlje.

- ,,Pa voleo bih da probam tu tortu, ako si je ti napravila, ako nisi..".

Počešao se po potiljku dok se ona nasmejala na sav glas.

- ,,Nisam je ja napravila, napravila ju je moja najbolja drugarica. Idite samo pravo doćiću ja samo da promenim odeću jer mi je postalo hladno u ovoj, a i jesen je stigla u velikom jeku".

Kako nostalgično govori neko bi mislio da Antonia nije takva kakva jeste. Kao da je bila romantična duša i saputnik u životu. Kao da je bila pesnik ili pisac u isto vreme. Krenuo je ka kuhinji sve dok nije primetio da je Teo zaostao za njim. Sigurno ga je zvala njegova draga da ga pita gde se to izgubio i gde je nestao.