Nepoznati broj 📞

- 02.Deo -

Ali u tom trenutku zaustavila ga je nečija malena slabašna rukica. Okrenuo se ka njoj i odmeravao ju je od glave do pete. Bila je niža za jednu glavu od njega i bila je tako neopisivo slatka. Sumnjao je u to da je mogao uopšte da se zaljubi u nekoga jer je on odavno razočaran u ljubav samo zbog jedne plavokose devojke koja nije umela tog avgusta da mu lepo saopšti da više ne želi biti sa njim.
Ali to je prošlost.

I da je imao snage da vrati prošlost, ostavio bi je tako kako je i bila i kako se i desila. Desilo se sve to sa nekim veoma dobrim razlogom. Ali nije znao zbog čega je to bilo tako dobro. No, razočaranje u ljubav mu je bila jedna od najgorih stvari u životu. Ubilo ga je to što je on sam bio veran nekome ko nije znao da voli.
Pogledao je u njene rozinkaste usne dok ih je oblizivala jezikom te istog momenta saopštila svoje ime.
Za njega je ovaj trenutak bio veoma nekako poseban. Nije znao zašto, a ni zbog čega. Ali njena sama pojava ga je razvedrila i da je hteo ili mogao smejao bi se na sav glas na ovakvo slučajno poznanstvo.

Ali nije imao ništa od toga te je samo mogao da ima hladnokrvni izraz na licu kao i samo ledeno lice. Pitao se samo koliko će još dugo morati da sakriva ljubav u sebi koju je čuvao za neku posebnu osobu. Za osobu koja je umela da voli njega onakvog kakvim zaista jeste.

- ,,Ja sam Antonia".

Antonia.
To ime je vrteo po glavi uzastopno dok je uzeo svoju ruku i uvukao je u džepu farmerki. Sada je ona sigurno mislila kako će joj se on rugati, ali ne.. kada je izvadio ruku u njoj je imao plavu ceduljicu. Uhvatio ju je za ruku njegovim rukama te je potapšao po njenoj desnoj ruci koju je držao.

- ,,Ako ti ikada bilo šta zatreba. Samo me potraži pod ovim imenom i prezimenom. Uostalom, mogli bismo na kafu sutra oko 15h, da ti se odužim za to što sam prosuo kafu po tebi".

Antoniino lice je bilo ozareno malenim osmehom kojeg mu je poklonila. Uzela je ceduljicu te ju je spretno ostavila u torbi. Pročistila je grlo dok su joj se ruke znojile te ih je ujedno i obrisala o kolena. Te njegove smeđe oči. Više su joj ličile kao da su crne boje. Više su joj ličile kao da u njegovom pogledu nije bilo ničega osim praznila. I zapitala se je u jednom momentu: ,,Šta se desilo to sa njim, pa je ovako sav hladan i odbojan prema ljudima?".

- ,,Idemo li? Posao nas čeka".

Upitao je Stefana jedan plavokosi momak svetlo plavih očiju koje su podsećale na nebo te je Stefan klimnuo glavom. Kada joj je okrenuo leđa i uspravnog držanja krenuo prvi, a zatim i za njim njegov kolega; zaista je tako i ličilo, nije ličilo na to da mu je neki brat.
Antonia je zastala u mestu zbog njegovog hoda.

Hodao je tako otmeno da bi svaka devojka zastala na njegov hod i oduševljeno gledala u njegovo muževno telo. I izgledao je tako. Samo što je to sakrivao. Sakrivao je jer je izgleda, jednom daleko davno bio jako povređen od strane osobe koju je voleo. Ispustila je tihi bolan jecaj dok je zagrizla donju usnu i dok su joj se zarumeneli obrazi.

Prokletstvo.
Ovo ne treba da joj se dešava.
Ovo ne treba njoj da se dešava.
Ovo se ne treba desiti.

Sada čeka samo taj trenutak da ga ponovo pogleda te time daje sebi do znanja da odustane od toga da posluša srce. Ne može ga poslušati. Ne može slušati njeno srce koje je jednom volelo i to jednom je bilo povređeno više puta.

Izgubljeno je sela nazad na stolici dok je sakrivala svoja osećanja. Vratila je događaje u glavi.
Taj stisak ruke, taj dodir..
Sve što je mogla da kaže je to da nije mogla da ga objasni. Nije mogla da ga opiše. Samo je jedno jedino znala od čega su joj se žmarci stvarali u stomaku. Imala je osećaj kao da ga je već ranije negde srela. Imala je osećaj da u njenom stomaku, polako, počinju da se stvaraju leptirići. A to je moralo da prestane u što mogućem vremenu.

I dok je sedela sa svojim mislima i jedva nekako se dohvatila telefona koji joj je uporno zvonio. A imala je osećaj kao da može da poludi svakog časa. Nervozno je dohvatila telefon sa stola i kliknula zelenu slušalicu te prislonila telefon uhu.

- ,,Halo".

Kratko je izgovorila dok se u sledećem momentu već počela nervirati oko sitnih detalja za suđenje koje je trebalo biti sutra.

- ,,Nismo pronašli odgovarajuće papire. Imamo samo dokaz sa kamere da je neko ovde bio i ukrao ih je".

Začula je glas sa druga strane slušalice te je osetila strah. Strah od čega? Nije znala. Samo je znala da ovu bitku mora da pobedi.

- ,,Gde se nalazite?".

Pomalo strogo je upitala dok se spakovala i sačekala odgovor. Mogla je da zamisli da momak sa druga strane gleda ulicu i broj te joj je u istoj sekundi i odgovorio.

- ,,Bulevar cara Lazara 349".

Kratko je klimnula glavom kao da je on može videti i pogledom prešla po kafiću ne bi li ugledala neku radnicu koja ovde radi. Izvadila je pare iz novčanika i ušla unutra ujedno i plateći kafu.

- ,,Dolazim, odmah. Ništa ne dirajte".

Zapovedno je govorila te je pritisnula crvenu slušalicu. Uzela je torbu i otišla do svog automobila. Izvadila je ključeve iz njene jakne te otključala auto. Ušla je, bacila torbicu na suvozačevo sedište, upalila auto i krenula. Na radiju je puštala laganu muziku dok je pažljivo vozila.

---------------------
- očekujem vaša mišljenja, kao i lajk na nastavku, kako bih znala da vam se priča sviđa. 🙈
- inače, šta mislite o svemu ovome? Šta mislite o Antonii i Stefanu kao o glavnim likovima o priči? 🥰