Nepoznati broj 📞

- 84.Deo -

- Antonia Jelić *P.O.V * -

Ja: ,,Hajde Stefane, vozi već jednom, uskoro će pasti mrak, a nećemo stići do ujutru".

Klasično kao i uvek kada žena govori muškarcu kojeg voli počela sam i ja tako da pričam. Koliko god da je želeo da ostanemo u stanu i da opet napravimo reprizu od sinoć nisam mu dopuštala. Imala sam dva razloga.

Prvi je bio da Teo ne postane dosadan, iznerviran i ljut. Drugi razlog je taj što ne želim da se vozimo noću iako sam ranije često, baš često obožavala noćne vožnje. A to se promenilo onog trenutka kada sam nastradala u avionu. Dok me je držao za ruku bila sam sigurna da je jedan njegov stisak na mojoj koži usađen. Da je dugo trebalo vremena da nam se duše sretnu i prepoznaju u trenutku kada smo oboje najmanje tako nešto očekivali. Pomilovao me je kažiprstom po nadlanici i dodao gas te skrenuo par ulica desno sve dok nismo zastali na semaforu. Čekanje. Ceo život imam osećaj kao da mi prolazi samo u čekanju i čekanju. Ceo život kao da se vrti samo oko toga. Stalno nešto čekaš, očekuješ, priželjkuješ.

Stefan: ,,Lane moje, trudim se koliko god mogu da krenemo brže i da pazim na put, ali ono od malopre u stanu nije ti trebalo".

Podsećao me je na usku haljinu koju sam želela da obučem, ali izgleda da u takvim haljinama smem biti samo ispred njega i da me gledaju samo njegove oči. Da ne zaboravim da je hteo da mi pocepa haljinu! Samo zato što mi je jedva stizala do kolena. Iako sam bila i dalje blago ljuta na njega, opet ko može da se naljuti kada napravi neku slatku facu kao beba i kada se namusi.

Ja: ,,Ti si prvi počeo".

Okrenula sam glavu dok sam namestila košulju i zavezala je oko struka i posmatrala svoj kombinezon u kojem mi je bilo isuviše toplo. I to sam obukla samo zbog njega jer je on tako hteo da izgledamo isto.

Stefan: ,,Ne bih ja prvi počeo, da ti nisi prva počela".

Polako zinem te ga šokirano pogledam dok je njegovo ozbiljno lice odavalo samo jedno.. prokleto je stvarno bio ozbiljan dok je to govorio.

Ja: ,,Izvini.. ali šta si time hteo da kažeš?".

Oprezno ga upitam dok on slegne ramenima i nevino zatrepće okicama kako bi sakrivao krivicu koju je upravo priznao.

Ja: ,,Stefane, odgovori mi!".

Skoro pa prorežim kroz zube dok on glasno uzdahne i nastavi da ćuti. Stvarno ne mogu da ga podnesem kada ovako iz čistog mira krene da se raspravlja i onda kada mu priznam ko je kriv on namerno ćuti. Pa što onda pričaš nešto što nema veze sa mojim životom!

Stefan: ,,Dobro, priznajem. Preterao sam".

Kada zastane ispred policijske stanice samo besno zalupim vratima i krenem prema njegovoj strani. Na svu sreću, njegovu, izašao je takvom brzinom da se skoro zakucao u mene. Kažem ja lepo da on ne gleda kuda ide od kada me je prvi put poljubio. Uperim kažiprst na njegovim grudima te skoro poludevši od besa izustim par reči od kojih sam ugledala da mu se koža na vratu naježila.

Ja: ,,Niko, pazi sada ovo i slušaj pažljivo, niko mi nikada nije naredio šta ću obući i kako ću se obući! Oblačiću šta ja hoću, uzeću šta ja hoću, nosiću šta ja god poželim. Imala sam momke i pre tebe i niko mi nikada nije zabranio tako nešto. Ako tako budeš nastavio znaš gde možeš da se uputiš".

Odlučno progovorim zadnje reči sa dozom sarkazma dok mi spusti ruku i povuče me u njegov zagrljaj.

Stefan: ,,Izvini, jezik mi je nekada brži od pameti".

Ja: ,,Pa ti nekada obuzdaj taj tvoj jezik".

Odvojim se od njega pri lakom stisku te mu okrenem leđa i krupnim koracima se zaputim ka stanici gde me je napolju čekao Željko.