Nepoznati broj 📞

- 78.Deo -

Nakon svakog pokušaja da ne misli o Antonii Stefanu je srce čeznulo za njenim dodirom i glasom. Njegove srce je zvalo nju i tražilo ju je onda kada se najmanje nadao da neće misliti na nju. Iz noći u noć ju je neprekidno sanjao i dozivao je u snu kada god bi je ugledao nedaleko od sebe.

- ,,Opet si se zamislio Stefane"..
Razočarano mu se obratio inspektor dok se Stefan štrecnuo na njegov oštar glas. Danima nije mogao da dođe sebi i da dođe svojim normalnim mislima. Jer u svakom momentu je mislio na nju.

- ,,Izvinjavam se".

Pročistio je grlo gledajući u lap top koji je bio otvoren i koji je imao na ekranu video zapis jedne krađe u bolnici.

- ,,Očekivao sam da nećeš tek tako lako izgubiti sebe".

Vrata su se naglo otvorila te je ona poskočila sa mesta na kojem je sedela te je iznenada ustala i ugledala njega. Po njegovom izrazu lica koliko je barem mogla u toj sekundi da prouči on je bio.. pa bio je sve samo ne srećan što je vidi. Glupu zamisao je imala kada je pomislila da će imati osmeh na lice i da će joj ispružiti ruke da je zagrli.
To se ne bi moglo desiti.
I to se nažalost.. neće desiti.
Tenzija se iznenada osećala u vazduhu dok je ona gutala male knedle u grlu i samo čekala.. čekala nešto.. neku njegovu reč.. ili rečenicu.. čekala je da začuje njegov glas nakon svih ovih iscrpljenih dana i nedelja u kojima ga nikako nije mogla čuti.

- ,, Gde si ti bila do sada? ".

Besno ju je upitao dok se ona skamenila kao kamen i ostala u mestu. Kao tajni agent ona je morala da se povuče na neko vreme. Nije želela nevolje. Nije želela da rizikuje njegov ili njen život. Nije želela da neko od njih nastrada. Nije želela smrt. I bilo joj je dosta kako bi naučila da svaki posao koji se bavi ovakvim stvarima upravo donosi to.. donosi smrt.

- ,, Morala sam da se sakrijem. Da odem na par nedelja odavde. Zašto pitaš?"

Sumnjičavo ga je upitala te prekrstila ruke naslanjajući ih na grudi. Stefan se naslonio sa rukama na sto dok je otežano disao.

Vazduh mu je ponestao.
Nije mogao da diše.
I nije mogao da dođe sebi.
Njegovi koraci do nje su bili tako dugi da je morala da ode čak skroz do prozora.
Plašila ga se.
Plašila se njega.
Njega koji je ovde.
I njega koji misli ko zna šta.

- ,, Čekao sam te celo vreme, zabrinuo sam se da te nisu ubili".

Oštar glas se prolomi kroz prostoriju dok je ona stajala nedaleko od njega. Nije smela da mu se približi. Suzdržavala je njene suze u očima te se trudila da ih otera.
Ali suze kao suze.. nisu želele da je saslušaju te je okrenula glavu ka prozoru i krišom obrisala suze dok je celo njeno telo drhtalo.
Plašila se ovog razgovora.

- ,, Ti si mene čekao? ".

Nesigurno je upitala dok je progutala veliku knedlu.
I zapravo.. nije mogla u to da poveruje. Niko joj se nije javljao, nije mogla normalno da razmišlja dok je on tu. Misli su joj bile na sve strane.. uzburkane.

- ,, A ne brate, hvatao sam se za uši i igrao. Naravno da sam tebe čekao".

Oštro joj se obrati te je iste sekunde povuče u njegov topao zagrljaj.
Zagrljaj koji je naizgled bio njen lek.
Bila je sva zbunjena. Od onog momka koji je bio nežan, pažljiv, stvorila se zver koja je čekala samo nju. Pomalo se i plašila zbog njegov ponašanja. Plašila se da mu nešto nije falilo. Poput neke ljubavi koja ona nije mogla da mu pruži.
Nežnost njegovog glasa je Stefana probudila iz maštanja dok je on nevoljno slegnuo ramenima.

- ,,Nisam verovao da bih mogao da dopustim mislima da rade šta one žele'".

Stisnuo je usne te je prebacio pogled ka vratima koja su se iznenada otvorila.

- ,,Gospodine Stefane čeka vas neka osoba u kancelariji".

Namrštio se i zapitao se ko je to mogao da bude.

- ,,Nije se predstavila ta osoba?".

Sakrivao je znatiželjnost u glasu. Sakrivao ju je kao što je sakrivao i nadu.

- ,,Nije, rekla je samo da želi hitno da razgovara sa vama".

Stefan je samo nemilo odmahnuo glavom i sačekao da mu inspektor nešto kaže. Ali izgleda da se nije protivio te je Stefan ustao sa stolice i naklonio se blago kao da nekome šapuće.

- ,,Izvinite ako bih mogao da odem da vidim.. pa ko je to, jer i mene zanima ko se to mene setio nakon skoro pola godine".

Osmeh mu je zablistao na licu dok je svaku reč pažljivo izgovarao trudivši se da je ne promaši. Inspektor je dao dozvolu da ode tako što je klimnuo glavom.

- ,,Posle razgovora dođi nazad, nismo još završili sa planom".

Nije se okrenuo. Samo je izašao napolje i krenuo ka svojoj prostoriji u kojoj je najmanje vremena provodio. A kada je stigao i ušao unutra, dovoljno je bilo samo da nasrne na osobu i da je na komadiće rasecka od tolike proizvedene patnje i bola.

Antonia je udahnula sveži vazduh tog jutra i ušla u policijsku stanicu neprimetno dok je brzim koracima krenula ka njegovoj kancelariji. Kada je stigla sela je na fotelju koja se nalazila blizu prozora i počela da posmatra svet oko sebe. Prostorija je bila ista. Sve je bilo isto. Čisto i izglancano baš onako kako ona voli. I setila se toga da nakon svih ovih par meseci koliko je bila odsutna nimalo nije se setila da ode i da proveri svoj novi dom. Kuću koju je kupila kada je bila u bolnici. Uzela je telefon te kada je zapisala u podsetniku na telefonu šta sve treba da uradi i da nabavi kada se bude vraćala nakon ovog razgovora koji se bude desio.
Ako se bude desio.

Najviše od svega toga plašila se kako će Stefan reagovati kada je bude ugledao.

Šta li će misliti?
Kako će se ponašati?

Da li će se prema njoj ponašati kao da je ne poznaje ili će imati taj neki inat za kojeg ne bi želela ni da oseti niti da ugleda.

Došla je ovde iz samo jedne namere.
Želela je da mu objasni da nije sve tako izgledalo kao što je on mislio.
I da nije bila njena volja da ode tek tako lako nenajavljeno.
I da je protiv svoje volje otišla.