Nepoznati broj 📞

- 65.Deo -

Teo: ,,Stefane! Stefane, smiri se! Ne smeš to da radiš!".

Vikao je Teo na mene dok sam zbacio Davida iz pokretne stolice prema zidu gde je udario glavu.

Ja: ,,Krili ste od mene gde je bila! Krili ste je od mene i kada je otišla bez da mi se javi! Sada ću ja vama svima upropastiti živote".

Krenem ka njemu, ali me Željkova spretna i jaka ruka zaustavi i vrati me nazad. Dok me je pogledao u oči ja sam disao kao besan ris kojem su ometali mir.
Ali ja mira nemam.
Moj mir je sada u kritičnoj fazi i ko zna da li će se uopšte probuditi.

Željko: ,,Prekini da se ponašaš kao dete".

Prošištao je to kroz zube dok sam se izmigoljio i opet odlučnim koracima krenuo ka Davidu. Ali ispred mene se nalazio Petar koji je naslonio ruke na grudi i zastao odlučno da porazgovara sa mnom.

Ja: ,,Skloni se, sa tobom nemam ništa, a sa vašim šefom imam nedovršena posla".

Suza mi je skliznula u obraz u toj sekundi te me je Petar uhvatio za ramena i blago potresao.

Petar: ,,Ne radi to. Ako Antonia bude saznala..".

Prekinem ga u pola rečenice naglašavajući svaku reč u besnilu.

Ja: ,,Misliš ako uopšte bude saznala!? Ako se uopšte bude probudila!? Ako uopšte dočeka sutra?!".

Na ivici razuma sam ga upitao te ga odgurnuo od sebe, ali je Željko bio brži i uhvatio me za ruke.

Petar: ,,Čoveče smiri se, svi znamo koliko je Antonia jaka!".

Nisam hteo da ga slušam.
Nisam mogao da ga slušam.
Ne želim više nikoga da slušam.

Svi su oni krivi delimično zato što su me lagali i pustili je da ode bez mene, a vrlo dobro je znala da je Njujork opasan.

Ja: ,,Neću da smirim, odakle vam pravo da se mešate u njen život i da je šaljete u taj opasni Njujork gde su većinom samo pljačkaši, zlostavljaši, ubice!".

Otimao sam se iz Željkovih ruku, ali ih je on jače stegnuo te nisam imao kuda sem da ćutim i da trpim njihovo predavanje. Ali imao sam prava da besnim na njih! Imao sam prava da ih kaznim po najgoroj kazni! Imao sam prava za sve. Imao sam prava i da odem sa njom, a niko mi to nije rekao niti spomenuo.

Svi su ćutali.
Zbog čega?
Zbog toga zato što sam je previše voleo, a volim je i sada još duplo više i zbog toga što smo imali kratku svađu među nama te su oni mislili da je tako najbolje za nas dvoje.
Ja možda jesam sebičan i tvrdoglav, ali nisam glup.

Zadnji put pogledam prema Davidu kojem su pomagali ostali agenti da se podigne sa poda te ga svojim pogledom oštro pogledam. Moj ubilački pogled je zaista bio dovoljan da mu pokaže da mi se nikada više u životu ne približi.

Ja: ,,Spakujte se, idemo za Njujork. Želim da saznam i da preispitam šta se sve dešavalo".

Željko spusti ruke sa mog ramena te izdahnem duboko i iscrpljujuće. Teško mi je. Mnogo mi je teško. Ona je tamo sama, bez igde ikoga i bori se sama sa svojim bolom. Bori se sa svojom tugom i posledicama koje su joj nanele eksplozije. I to se još uvek ne zna koliko ih je bilo.

Ja: ,,A zatim ako pronađemo ubicu, neće se živ vratiti u zatvor".

Prođem pored njih dok obrišem suze tokom hoda te zastanem na Davidov glas koji je bio prigušen.

David: ,,Nije samo tebi teško Stefane. I nama je teško".

Sa podsmehom se okrenem te mu saspem par reči u lice.

Ja: ,,Pa da ste se više brinuli za nju i da ste još nekoga poslali sa njom, a ne da ste ispali sebični, možda se ništa od ovoga ne bi desilo".

Ostavim ih same u sali dok zalupim vratima za sobom i opet, po ko zna koji put, dopustim suzama da mi se spuštaju niz obraze.
Ah, Antonia, ova bol me ujeda i ubija.