Nepoznati broj 📞

- 14.Deo -

Ne. Naravno da to nije očekivao, ali opet se kao ludak nadao da će barem nešto reći. Bilo šta. I dao joj je vremena da mu se javi još na početku razgovora. Želja u njemu je rasla dok se borio sa potrebom da je opet pozove. Nećeš to uraditi Stefane. Nećeš je ponovo zvati. I nećeš je uznemiravati. Otežano je disao dok je bacio maramicu u korpu pored njega. Imao je sreće što mu nije prepoznala glas. Nije to ni želeo. Želeo je samo da je čuje. S’ obzirom na to da joj se ne sme više približavati, opet je pronašao način da bude u kontaktu sa njom, za koji ona ni ne zna. Kolike su šanse da mu se ponovo javi ako je pozove? Premale. Bolje bi bilo da pozove Tea i da mu kaže da mu je potrebno društvo bar večeras. Barem ga on neće suditi i znaće šta se dešava sa njegovim najboljim drugom.
Kakav Teo, njemu je potrebna Antonia.

Pritisnuo je zube dok se uvalio na fotelju te škriputao zubima.
Prokleto se zakleo da se više nikada neće zaljubiti. On ne sme da se zaljubi. Naglašavao je svaku reč u sebi dok se pitao da li postoji ikakva osoba na svetu koja ovakve ludačke ideje ima i koja ih radi? Naravno da ih nema Stefane ti si uostalom poseban slučaj. Najposebniji. Ogorčen je bio što se uopšte usudio da se tako ponaša kao klinac koji se prvi put zaljubljuje i zeza svoju tek buduću devojku. Približavao je prste svojim očima te ih pritisnuo, a zatim ih protrljao. Greška, ovo je jedna velika greška.

Kako bi zaokupirao svoje misli i kako bi ih barem koliko toliko uskladio, odlučio je da popije jedno žestoko piće. Ustao je te iz bifea koji je bio u njegovoj dnevnoj sobi dohvatio ujedno i čašu koju je stavio na sto. Nasuo je piće, ostavio flašu na stakleni maleni sto, te se vratio da sedi u kožnu fotelju sa čašom u ruci. Ako popije previše, sutra neće smeti da se pojavljuje na posao. Dovoljna će mu biti jedna čaša žestokog pića kako bi u istom trenutku svario osećanja.

Popio je jedan gutljaj te zatvorio očne kapke dok mu je glava pulsirala. Želeo je da ispadne glup i da se kaje što je to uradio. Ali u tom momentu dok je to razmišljao setio se njenih očiju i njenog blagog lica. Blago se nasmešio kao da može da ga vidi. Čežnja oko njegovog srca se stvorila dok je opet čuo njeno ime kako je doziva.

Samo da se nije pojavio onaj misteriozni starac sada bi sve bilo u redu i mogao bi da je pozove da odu zajedno negde na ručak ili da se upravo sada prošetaju po ulicama ovog velikog Novog Sada. Opet je prineo čašu usnama i popio je piće. Grlo mu je gorelo od tolikog alkohola, ali jedino tako sme i ume da ublaži čežnju koja mu se pojavila nenajavljeno i tugu koja je došla ni od kuda.

Kako bi uopšte mogao da ublaži bol? Kako bi uopšte mogao da obriše sećanje na nju?

Razmahnuo je glavom sasvim nezadovoljan njegovim načinom života. Trudio se da sve ide u odličnom pravcu i na najboljem putu, a sada.. od kako ju je ugledao više mu ništa neće biti isto. Više ništa neće biti kao pre što je i on to sam želeo.

Ali on tako zna šta se dešava sa njim da je prerano da bilo šta kaže. Znao je da se emociju stvaraju samo ako upoznamo osobu koja je vredna naše ljubavi. Znao je da se takva osoba kao što je ona mora čuvati ili će otići kada se bude najmanje nadao. U najgorem slučaju ona je sada, a već sutra može biti da će otići. I to mu je delovalo tako teško.
U trenutku slabosti bio je na ivici da prizna sam sebi dve stvari.

On se promenio.
On se zaljubio.

Jutro u policijskoj stanici Stefanu se uopšte nije dopadalo. Celih dva sata je mislio o njoj i gde je ona. Da li se uopšte sećala da ju je neko pozvao i da li se uopšte zapitala ko je ta osoba bila? Kada je koračao u šefovu kancelariju bio je potpuno zbunjen jer je bio ubeđen da je krenuo prema toaletu. Protrljao je slepoočnice svojim belim prstima te seo na fotelju dok je Teo ušao unutra kao pomahnitali razbojnik koji je spreman da pobegne.

Kada je ugledao Stefana da sedi na fotelji samo je prekrstio ruke te par puta coknuo. Dobio je preusmeren Stefanov pogled na njega dok ga je posmatrao potpuno praznim pogledom.

Njegovog prijatelja nešto muči?
Podignuo je jednu obrvu te seo na ivici stola dok se pobednosno smejao.

–        ,,Ja se idalje pitam da li si ti ikada bio normalan?“.

Stefanov glas bude taj prvi koji se prolomio kroz celu malu prostoriju te ga je samo na kratko pogledao davši mu do znanja da nije zanimljiv.

–        ,,Od ranog jutra mi se čini da nisi sav svoj“.

Sve što je mogao da primeti bilo je to da je Stefan pogledao u njega, pa u pod, pa ponovo u njega.

–        ,,Jaoj, ma nemoj. Pa ko mi to kaže!“.

Kratak osmeh je prošao kroz Stefanovo lice dok je opet kao od jutros menjao raspoloženje i boju lica iz sekunde u sekundu.

–        ,,Stefane, dešava li se nešto tmurno u tvom životu, a da ne želiš da to podeliš sa tvojim najboljim drugom?“.

Sumnjivo pitanje je izletelo iz Teovih usana. Stefan nije želeo još ništa uvek da mu priznaje jer i dalje je mislio u sebi da je zaista rano da išta priznaje. Trepnuo je dvaput za redom te izdahnuo lagano. Pogledao je ka prozoru gde je posmatrao sunce koje se sakrivalo iza oblaka. Od ranog jutra se sunce sakrivalo i verovatno će uskoro padati kiša, ako se više ne pojavi na nebu i ostane iza tmurnih neveselih oblaka. Kuckao je prstima o sto te je zapitao samog sebe zašto drugo ne radi i zašto sedi ovde sam.

–        ,,Muči me nešto“.

Teo kao Teo bio je veoma zainteresovan oko toga šta ga muči te je podignuo obrve u znaku da sluša. Oči će mu ispasti koliko je znatiželjan, pomislio je Stefan.

–        ,,Šta? Hajde reci pa da problem rešimo“.

Nikada nije sakrivao uzbuđenje.

–        ,,Mislim da bi trebalo da ideš kod psihologa za svaki slučaj da potvrde da si za psihijatrijsku ustanovu koliko si znatiželjan i nenormalan“.

---------------------
- bila sam veoma dobre volje pa sam vam izbacila ranije nastavak. 🥰 odnosi između Stefana i Tea stalno se menjaju. 🤷🏼‍♀️ ne bi me čudilo kada bi se potukli sada. 🤭🤣