Nepoznati broj 📞

- 40.Deo -

Trebao je da ju je ostavi tamo da se brani od Stivena. Ali onda bi on bio kriv jer bi rekla da je ona njega zvala, a nije joj se javio. I tada bi Stefan opet počeo da nju brani. Nije je posebno voleo kao koleginicu. Ali je zato Stefan odlepio za njom.
Protrljao je svoje oči i tiho zevnuo.
Spavalo mu se. Ali nije želeo da se preda snu.

Antonia Jelić.

Ime joj baš i nije lepo, a prezime izgleda kao da je neko želeo da stavi da zvuči kao jelen. Osmehnuo se zbog ovog sitnog zapažanja. Sada ima razloga kako da joj trlja njeno prezime na nos. Sada ima razloga kako da je natera da poludi i da ode iz stanice, a pritom da se više ne vrati.

Tiha muzika sa radija se začula dok je Stefan stajao na parkingu naslonjen na autu i sačekao Tea. Udisao je hladni prolećni vazduh i video je odmah čim je ustao iz kreveta da je padala sitna kiša. Iako je bilo pomalo hladno, opet se trudio da se suzdrži i da ne zadrhti.

Zaboravio je da ponese trenerku ili neki dukser. Mada je mogao i jaknu da ponese. Ne bi mu ništa bilo, sem što bi mu bilo toplije. Pročistio je grlo i zatvorio očne kapke čim je ugledao sunce kako se odvaja od oblaka i kako počinje da greje sve oko sebe. Upijao je sunčeve zrake i dao je suncu prostora da mu greje njegovo belo lice. Jedva je čekao da ima godišnji i da se dogovori sa ostalima gde će ići na more. Tada će povesti i Antoniu. Malo ga je brinulo to što se dešavalo među njima. Nije znao da li su zajedno ili je to bilo samo trenutak gde je poželeo samo da je poljubi. Ali trebao je da je pita na čemu su. Trebao je da ju je upita da li ona želi da bude njegova devojka. A ne da je uradio tako da sada ne zna gde mu je glava, a gde pamet. Želeo je da razmahne glavom, ali ga je jaka pesnica u rame udarila dok se polako odvojio od auta i otvorio svoje očne kapke.

–         ,,Kretenu".

Tiho je opsovao Tea koji ga je udario malopre u rame i gledao ga je veoma strogo. Sa puno preciznosti i prekora. Stvarno bi trebao da odradi malo na tom nepristojnom ponašanju, a ne da ode tako kod ljudi i bez ikakvih razloga da ih udara u rame.

–         ,,Izvinjavam se, ali žuri mi se da idem na posao i da završim sve ono što imam danas, a onda da se vratim nazad u svoju kuću i napokon odmorim i spavam, ujedno da i nadoknadim izgubljeno vreme koje sam propustio zbog tvoje drage".

Stefan je želeo da ga upita šta se desilo sinoć, ali Teo je već pobegao u auto i seo na suvozačevo sedište. I ugledao ga je kako se smeje dok je Stefan sasvim nevoljno otvorio vrata od auta i smestio se na vozačevo sedište. Namestio je pojas, zatvorio vrata, upalio auto i krenuo da vozi. Današnja gužva u saobraćaju je bila blago rečeno užasna. A on nije podnosio gužvu. Više je voleo kada nema gužve i kada ne mora da zastane na svaki auto koji bi prešao ulicu. Lupkao je prstima po volanu i pogledao u nekom trenutku prema Teu.

–        ,,Imaš podočnjake".
–        ,,Znam, ne moraš da mi to trljaš na nos".
–         ,,I ružno ti stoje"
–         ,,Nisam spavao celu noć".

Kiselo se nasmejao prema Stefanu dok je prekrstio ruke i otvorio malo prozor kako bi ušao hladan vazduh unutra.

–         ,,Pa što nisi stavio malo pudera na tom licu, a ne da hodaš kao neki vampir".

Prevrnuo je očima na Stefanov komentar i zagrizao donju usnu dok se zagledao u jednu plavušu.

–         ,,Draži mi je zombi. Znaš oni mogu da hodaju i po danju i da napadaju ljude, a vampiri to ipak ne mogu".
–         ,,Dobro, zombi. Od sada ću tako da te zovem".
–         ,,Stefane, ne budi idiot".
–         ,,Pa sam si tražio da te tako zovem".

Začuo je Tea kako besno frknuo.
Nastavio je da vozi i posmatrao veliku ulicu Novog Sada. Ptice su počele da slećuju na grane i da pevaju njihove radosne pesme. Ništa lepše nego kada vam dan započne sa pesmom od ptica. Zatim, kao grom iz vedra neba rekao je Teu njegovu najveću tajnu. Tajnu za koju je sam sebi rekao i obećao da neće nikome reći sem sebi samome. I ovog puta mu se omaklo.

–         ,,Mislim da sam se zaljubio".

Razgovetno i potpuno setno je rekao Stefan dok se držao za glavu i gledao u papire koje je trebao da rešava, a ujedno i sačekao sledeći semafor dok su mu papiri sedeli u krilu. Teo je progutao veliku knedlu koja mu se nalazila u grlu te ga oštro pogledao. A zatim iz takve ozbiljne situacije i pored takvog ozbiljnog razgovora začuo se grohotan smeh.

–        ,,Ne zezaj se sa takvim stvarima! Oh, Bože kako sam se sada uplašio. Zamalo u nesvest da padnem. Ako sada nisam umro, neću nikad".

Stefanov pogled je bio dovoljan da mu govori sve ono što je želeo da mu saspe u lice. Ma kako uopšte može da pomisli da se on šali sa takvim stvarima? I odakle njemu hrabrosti da kaže da se šali?

–         ,,Ozbiljan sam Teo".

Teo je zaćutao. I to je izgledalo kao jedan ceo vek. A onda je okrenuo glavu ka njemu i ozbiljno ga posmatrao za poluotvorenim ustima od šoka. Bio je bled u licu, bio je šokiran Stefanovom izjavom.

–         ,, Jesi li ti poludeo?".

Ah, eto ga pitanje! Pitanje koje je dugo očekivao.

–         ,,Nisam lud. Samo sam ludo zaljubljen u jednu devojku koja je tajni agent".

Prešao je na brzinu pogledom preko Teovog lica i shvatio je da je njegov prijatelj zaista šokiran. Ili iznenađen. Podigao je ruku, razmahnuo je kroz vazduh kao da tera muve i grohotno se nasmejao.

–         ,, Ti si lud".