Nepoznati broj 📞

- 104.Deo -

- Antonia Jelić *P.O.V* -

Stiven: ,,Gospođice Antonia da li ste završili jednom za svagda to bolesno isprobavanje haljina za venčanje?".

Začujem grubi muški glas iza zavese iza koje sam se krila dok sam isprobavala zadnju venčanicu i dok sam se zadnji put pogledala u ogledalu u ovoj prodavnici. Podočnjaci su mi se jasno ocrtavali tako da ni puder koji sam koristila svakodnevno nije mi uopšte pomagao. Moje blage crveno-umorne oči su bile užasno umorne i bolne za gledanje kao i ruke koje su mi napola drhtale od uzbuđenja što ću se za skoro tri nedelje udati za čoveka kojeg volim srcem i dušom.
Pogled spustim na svoj stomak i prisetim se da sam ušla u treći mesec i da ovo biće ispod mog srca koje se krije u mom stomaku počinje polako da ima svoj oblik i da ga dobija i da raste onako kako i treba i kao što svaka beba radi.

Stiven: ,,Antonia, iskreno se stvarno nadam da si završila. Pri kraju sam sa živcima i to uopšte nije dobro po mene, a ni po tebe".

Zaobiđem njegov famozni monolog i predavanje o "živcima" koje on ima te se blago osmehnem zamišljajući Stefana pored sebe u odelu kako ćemo stajati ispred oltara i zakleti se pred Bogom na večitu ljubav i sreću. U dobru i u zlu gde ćemo jedno za drugo uvek biti tu.

Ja: ,,Čekaj da vidiš samo ovu".

Blago se opet osmehnem dok mi obrazi poprime nijansu crvene boje i roze koje su se pomešale te pomerim zavesu i izađem izvan ove kabine u kojoj sam sve do malopre stajala te je bio dovoljan jedan jedini Stivenov pogled da shvatim da je to ta venčanica koju će Stefanov budući kum izabrati za njegovu mladu.
Njegov pogled mogu opisati u dve reči i to kratke.
Šokiran.
Iznenađen.
Zavrtim se ispred njega dok se venčanica polako pridigla i lagano zalepršala kao na vetru te zastanem dok proučavam sebe i svoje telo. Stomak se malo video, ali videće se kada budem ušla u četvrti mesec sledeće nedelje i kada budem opet obukla venčanicu. Ali ovog puta malo širiju.

Stiven: ,,Kakva lepotica!".

Uzvikne glasno da me natera da se osmehnem što to i učinim. Sagnem glavu dok pogledam u čisto belu venčanicu i uzmem veo koji je on držao. Jedva pronađem nekako snage da ga stavim i namestim te kada to i uradim prekrijem lice velom.

Ja: ,,Jel' tako da mi ovo lepo stoji?".

Zamišljeno ga upitam dok mi je jedna strana glave i misli letela u visokim, previsokim oblacima. Bez ikakvog pregovora klimne glavom i bez treptaja me odmerava te izdahne sa olakšanjem.

Stiven: ,,Konačno da si pronašla venčanicu koja ti tako dobro stoji".

Sočan glas ispusti iz svojih usana te ga pogledam i ugledam ga kako jede već petu čokoladu danas. Ako tako nastavi dobiće šećer, a kada ga bude dobio neće imati ko da ga odvede u bolnici kada ga uhvati šlog. Ozbiljno ga pogledam te ga tiho prekorim.

Ja: ,,Pazi samo da šećer u krvi ne dobiješ od toliko čokolada koje si od jutros pojeo".

Podigne glavu ka meni te se nasmeje sa blesavim kezom na licu, a onda mi uzvrati.

Stiven: ,,U ludnicu sam mogao da stignem, psihijatra sam mogao da pozovem, medicinsku sestru sam mogao da oženim sve dok se nisi setila da nijedna venčanica ti ne bi dobro stajala jer si trudna i punija".

Onu zadnju reč se napravim da ne čujem, ali avaj moja narav ume da bude baš skeptična i nezaboravna.

Ja: ,,Pazi da se ne udaviš".

Pobegnem nazad u kabini dok se zakikoćem i krenem da skinem venčanicu, a onda glasno viknem kako bi me svaka radnica iz ove radnje čula jasno i glasno.

Ja: ,,Uzimam ovu venčanicu!".

Već sam u mislima mogla da zamišljam kako će naše venčanje biti upravo baš ono venčanje iz snova i želja. Prepirali smo se da li će biti veliko ili malo i da li će biti negde na plaži po Grčkoj ili ovde u Novom Sadu te smo se ipak odlučili da venčanje održimo u Beogradu u restoranu pored reke Dunav.