Nepoznati broj 📞

- 100.Deo -

- Antonia Jelić *P.O.V* -

Zakašljem se dok se pridignem u sedećem položaju i dohvatim sanjivo čašu sa stočića te je prislonim usnama dok popijem par gutljaja. Sunce je grejalo moje lice te sam odmah shvatila da je već rano jutro. Prstima prođem kroz svoju čupavu kosu dok Stefanova ruka se polako pomera prema mom stomaku. Ma uopšte nisam uplašila što kada sam pogledala u njegovom pravcu on je već bio budan, širom otvorenih očiju i samo me je posmatrao dok je njegovim crnim očima posmatrao moje telo. Nije bio zamišljen osim toga što je duboko udahnuo i osim što sam u njegovom pogledu tačno na vreme uhvatila jedan plamičak sjaja u njegovim crnim očima. U stomaku mi se stvore leptirići kada rukom prođe preko mojih grudi i istu tu ruku zaustavi na mom obrazu mazeći ga.

Ja: ,,Ne spavaš?".

Nonšalantno ga upitam dok sam precizno spustila čašu gde je i malopre ostala i bila sve dok je nisam uzela. Klimne glavom potvrdivši mi na pitanje te razdvoji usne i kroz smeh me upita pitanje koje je počelo da me na neki čudan način i neprijatan način pritiska.

Stefan: ,,Šta misliš da li smo napravili bebu?".

Zatrepćem par puta dok se bes u meni potajno kovao i bivao sve veći te se odvojim od njega i odem u kupatilo žurnim koracima ostavljajući za sobom njega koji je ostao u krevetu. Na brzinu se otuširam te obučem haljinu koja mi je bila zakačena za vrata kupatila, a onda namestim kosu u neurednu punđu. Vratim se nazad u sobi dok tražim štikle koje sam ponela sa nama te kada ih pronađem obujem ih i uzmem torbicu.

Stefan: ,,A gde si ti to pošla bez mene?".

Progutam knedlu i strah koji su se pojavili u nezapaženom trenutku zbog njegovog pomalo iritantnog glasa te se okrenem ka njemu dok mu je iz pogleda preletela varnica.. razočaranja? Besa? Ljutnje? Praznine?

Ja: ,,Idem malo da razbistrim glavu, vratiću se do večeras".

Pokažem pogledom ka satu, ali ne uspem da izađem kada me njegova ruka uhvati i gurne ka vratima te me okrene ka sebi opkolivši me rukama. Tenzija se iznenada pojavila kao i strah koji je bio u mojim očima i jasno se ocrtavao.

Stefan: ,,Ne ideš ti nikuda".

Zadrhtim na njegov mračan pogled i hladan glas kada prisloni njegove usne na moje te pojačava stisak oko mog struka. Zacvilim sa prevelikim bolom dok se jedva spasem od njegovih usana i uspem da udahnem malo vazduha.

Ja: ,,Samo me ne pritiskaj kada je u pitanju beba.. imam osećaj kao da sam dužna tebi da pravim samo decu".

Molećljivo ga pogledam dok mu pogled odjednom postade topao i blag te razmahne glavom.

Stefan: ,,Pa i pravićeš samo meni decu jer si samo meni žena".

Ja: ,,Buduća žena".

Ispravim ga kada primetim da me je odlučno pogledao. Sa namerom je imao u planu da me dovede ovde i sa namerom je sve ovo smislio. Ali ponekada nam stvarno zapadne teško kada moramo da slušamo nečija naređenja i želje. Kao da mi žene nikada nismo imale svoja maštanja i snove.

Stefan: ,,I nemoj da misliš da te pritiskam oko naše bebe, samo.. želim što pre da postanem otac".

Ja: ,,Otac se ne postaje preko noći Stefane, nekada nekome uspe iz prve, a nekada nekome iz par pokušaja. Moraš da se strpiš i da budeš strpljiv. Ne možeš tek tako da me gušiš sa tvojim željama".

Skoro sam na granici plača kada mu se obratim te me on zagrli svojim snažnim rukama dok mi se u očima pojavljuju suze i dok ih jedva zadržavam. Ne smem zaplakati sada kada smo napokon pronašli svoju sreću i kada je imamo. Samo meni to veoma teško pada kada mi stalno ponavlja pravljenje bebe. Kao da ja nisam stvorena ni za šta drugo nego samo da radim obične ženske poslove.