Nepoznati broj 📞

- 10.Deo -

To su bile dve reči. Dve različite reči. Ali dovoljne kako bi opisivale ono što je on sam primetio. Nije klimnula glavom, nije ništa progovorila, niti promrmljala, samo je gledala. Činilo mu se na prvi pogled da gleda kroz njega, negde u prazno, ali kada se malo bolje zagledao u nju shvatio je da ona upija rečenice.

Ni ona nije verovala u to.
Nije želeo ni on.

Pokušavala je kao i on da smiri nervozu i ovu neugodnu situaciju, ali sve što je uradila bilo je to da je progutala jednu veliku knedlu.

Nije ni želela da zna da li je on to primetio da je ona to uradila kada je već znala da je uveliko gledao u nju. Sviranje sirene iz drugih automobila su ih štrecnuli te je Stefan nastavljao da vozi sav izgubljen u svom svetu.
Oboje su bili odsutni. Oboje su bili iznenađeni razgovorom koji se stvorio ispred njih. Hladan povetarac je ušao u auto dok se Antonia hladila dlanovima. Sunce je počelo da prži u sred proleća te se pokajala što nije uzela svoj slamnati beli šešir ili svoj kačket koji bi je zaštitio od jakih zraka sunca. Sunčeva svetlost joj nije prijala.

Previše joj je smetala kao što je smetala i njenoj koži još od malena. Njena koža je bila osetljiva na sunce te koliko se god trudila da koristi neke kreme protiv sunčevih zraka ni jedna joj ne bi pomogla.
Jer uostalom, takva je njena koža. 
Ali sada dok sedi u istom autu sa tako divnim čovekom koji je tako pažljiv, mogla je samo da se smeši što je u njegovom društvu. Ko zna koliko je devojaka bilo zaljubljeno u njega i ko zna koliko devojaka je stalno privlačio svojom pojavom.

–        ,,Da li te umara posao advokata?“.

Pažljivo i veoma tiho ju je upitao kada je zastao na pešačkom prelazu kako bi pustio pešake da prođu. Zastala je kako bi tražila dobar odgovor na njegovo sasvim jasno pitanje.

–        ,,Zavisi u kojim situacijama. Nekada previše poželim samo da odem na produženi odmor gde me neće biti dobrih dva meseca, a nekada poželim da radim taj posao po ceo dan bez odmora“.

Pazi da se previše ne odaješ Antonia. Istina ju je zapljusnula u lice pre nego što je uopšte čekala da se vrati na svoje prvobitno hladno držanje i pre nego što je uspela da se uvuče u sebe. Ne sme mu previše otkriti ko je ona. Ali kako da mu ne otkrije kada on sam želi da zna sve o njoj? Kako da ne govori kada je pogleda tim njegovim tamnim očima?

Nemoguće je bilo da bilo šta od toga uradi. On jeste policajaca, ona jeste advokatica za razvode koja se krije ispod te maske, ali je ujedno i tajni agent kao i detektiv za koje se borila sve ove godine da bude. I ne može toga tek tako lako da se odrekne. Želela je da ispusti prigušeni bolni jecaj od kojeg bi se njeno srce steglo u moru bola koji je nadolazio. Ali je samo ćutala u tišini i borila se sa nadolazećim strahom koji ju je upozoravao.

–        ,,Ne dosadi ti da baš toliko tražiš mnoštvo papira zbog kojih bi ti živce pokidali?“.

Govorio je to kroz smeh. Začuo se njegov predivan smeh. I bila je primorana da okrene glavu ka njemu kako bi ugledala taj sjajni osmeh koji mu je krasio njegovo lice. Učinila je to. Okrenula je glavu bez obzira na to što je on već gledao u nju i u njene usne. Odjednom, u tom momentu, njene usne su bile tako suve. Kao da su tražile njegove.
Oblizala ih je pedantno jezikom dok je smirivala otkucaje srca. Imala je osećaj kao da sluša njeno srce kako vrišti i govori: Poljubi me! Poljubi me, ne gledaj me tako!“. Tiho je začula njegov tihi uzvik neodobravanja. Krenuo je nešto da joj govori, ali je odustao. Šta li je hteo da joj kaže? Ili šta je to hteo da je pita? Nije mogla da zna.

A onda se nezadovoljno setila da ona njemu treba da odgovori na već postavljeno pitanje. Fokusirala je pogled ispred velike prodavnica gde su se parkirali te kada je stao sa autom ostajali su još par minuta.

–        ,,Nije mi dosadno, zapravo, zanimljivo je. A još više je zanimljivo kada znaš da moraš nekome spasiti život tim papirima. Jer svakakvi ljudi postoje“.

Tečno je govorila. Podsetio je sebe Stefan kada se zagledao ponovo u njene usne. Kako bi je samo sočno poljubio da može i da ima snage. Ali ne može. Jer on to sebi ne dozvoljava i ne sme tako nešto da mu se desi. Ne sme da je uvede u neku opasnost, a pogotovo ne njega samog. Jednom se opekao na ljubav i ne bi želeo opet da se to ponovi.

Nikada više.

Setio se tih reči dok je ona mlatara rukama i poklonila mu jedan od onih najsitnijih osmeha u kutu usana. Pa ona ume da se smeje? Ravnodušno je to rekao u sebi kada je premestio pogled na njene uredne nokte i ruke. Bila je tako krhka. I tako sama. Kako se nije plašila ljudi oko sebe? Kako se nije plašila toga da je mogao neko da je ukrade, kidnapuje ili..? Zastao je sa pitanjem kada je tišina zavladala među njima.

–        ,,Živiš sama?“.

Verovao je u to da će je ovim pitanjem samo malo zastrašiti. Poput prevoda – doćiću ti u posetu, obećavam ništa ti neću uraditi, ali ako mi dozvoljavaš samo ću te ukrasti.  Kada će početi normalno da vrati razmišljanje pre nego što mu neke reči slučajno ne skliznu sa usana?

–        ,,Živela sam sa roditeljima. Ali sada imam svoj stan, te živim donekle sama“.
–        ,,Donekle?“.

Nije mu se uopšte dopadao odgovor. Pa čekaj malo da li ona to želi da mu saopšti da ima momka i da joj se više ne približava?

Srce mu je poskakivalo sto na sat. Ma nije moguće. Pa ako bi ga imala ne bi smela da bude u društvu drugih muškaraca. A ona je ipak bila. Jedino ako nije ona od onih devojaka koja švrlja okolo. Želeo je da veruje u to da je nemoguće i da to nije istina. I da je on sigurno umislio pod svemu time.

---------------
- hm.. šta je sada pomislila Antonia kada je dobila ovakvo pitanje? Šta će ona reći? Jer izgleda da je Stefan sve pogrešno pomislio. 🧩