Nepoznati broj 📞

- 04.Deo -

Stefan je kratko slagao deliće u glavi dok je šokirano pogledao prema Teu. Otvorio je usta te ih zatvorio, a zatim ponovo otvorio. Naslonio se na sto dok se uhvatio se za glavu, Teo mu je prišao i potapšao ga po ramenu. Pogledao ga je u oči dok ga je ohrabljivao.

- ,,Ne brini se. Mala veštica će znati sa kime se kači".

Stefan je odmahao glavom.
Sve ono što je ona radila, sve što je ono ona pokazala. To nije mogla biti puka slučajnost. To je bilo više od slučajnosti. Teove plave oči su ga posmatrale na što je Stefan bez imalo vazduha u plućima odgovorio reči koje su ga presekle.

- ,,Dođavola, ona je tajni agent CIA udruženja. Iza tog advokata za razvode se krije agent i detektiv".

Tada je u prostoriji nastala velika tišina koja je delovala tako neugodnon i nepodnošljivo. Vazduh je bio toliko težak da je naterao Stefana da izađe i sedne na klupi ispred velike kuće.

Ništa mu nije delovalo tako iznenada.
Samo se nadao da ih ona neće na kraju kao neka tužibaba kriviti zato što ne znaju za ta pravila.
Ali i sama je rekla da joj je žao što oni kao policijska škola ta pravila nemaju.

Razmahnuo je glavom.
Moraće da se potrudi u daljoj budućnosti da je ne sretne više nikada.

Ali nikada zvuči tako predugo.
Zatvorio je očne kapke dok se setio njenog glasnog smeha kako im se ruga.

Ne, nije imao za šta da bude uvređen ili za šta da bude ljut. I on bi tako postupao kada bi neko drugi bio na njegovom mestu. Isto tako bi se smejao u lice ljudima koji ne razumeju njegov ili tuđi posao.

Ali ovog puta to nije bio on.

Ovog puta je bila osoba koja se tek pojavila u njegov život.

Osoba za koju se nije ni najmanje nadao.

Osoba koja je počela tog dana da mu se nenormalno pojavljuje pred očima.

Jer kud god bi se okrenuo ili pogledao u neku devojku, ugledao bi nju. Smeđe kose sa zelenim očima te njen nežan pogled.

Sa velikim ponosom na licu je izašla dok je u rukama držala potrebne papire. Mala je reč ta koja bi opisivala koliko se osećala najpametnijom osobom na celoj planeti kada je dokazala gospodi da nisu učinili ono što je ona učila na fakultetu. Olakšano je uzdahnula kada je krenula da ode prema autu kojeg je ostavila nedaleko od ovog mesta, zamislila se te se podsetila da će u sudu sutra provesti ostatak svog vremena.

I ako izgleda previše tužno što nikada nije imala za sebe posvećeno vreme, opet se trudila da izdvoji makar po pola sata kako bi sama u kafiću sedela i popila svoju prvu jutarnju kafu. Ponekada je pila i neskafe sa mlekom, ali ipak crna kafa je crna kafa. I tu nije mogla da porekne. Da nije bilo te kafe, njen mozak ne bi funkcionisao normalno. Uvek bi se osećala umornom i nikada ne bi imala dovoljno snage za svaki novi razvod.

Kada je ušla u auto i ostavila papire na suvozačevo sedište, upalila je radio, premotala stanicu koju voli te upalila auto. Lagano je krenula sa vožnjom dok se u sebi zadovoljno smejala. Niko neće praviti Antoniu glupom da bi je uverili kako ona ne zna da radi svoj posao.

Vrlo dobro je znala da svaki dokument koji nije pronađen, sigurno je sakriven na mesto na koje bi se najmanje nadali, a koje nisu ni pogledali.

Neverovatno je to koliko je bila na neki maleni način, toliko ponosna na sebe. Parkirala je auto ispred zgrade te se zadržala par sekundi da bi javila roditeljima da je sve u najboljem redu i da će uskoro izaći sa posla samo da preda neke papire. Ostavila je telefon, uzela ključeve auta kao i papire koje je pronašla te se sitno osmehnula prisećajući se Teovog lica. Veruje da nije mogao da zamisli koliko je on inteligentna osoba. Ali Stefanov zbunjeni izraz lica ju je ipak malo više zasmejao. Te zbunjene smeđe oči koje su je netremice gledale i zurile u nju kao da je bila nekakvo blago su je naterale da čudan osećaj ima u stomaku. Kao da je imala neki divlji zoološki vrt koji nije prestajao da joj se prevrće po stomaku.

Nervoza ju je krenula proraditi po celom njenom telu dok je njenim crnim štiklama odjeknula da dolazi. Ubrzo se našla u velikoj kancelariji njenog šefa.

Dok je on sedeo na crnoj kožnoj fotelji i dok je čitao jutarnje novine, imala je osećaj kao da on ne mari što je ona tu sa svim tim potrebnim stvarima koje je držala u ruci. Pročistila je grlo sasvim svesna time da će ili ga iznervirati ili će on dalje da nastavi da gleda u jutarnje vesti koje su ga izgleda neverovatno zanimale.

- ,,Znam da si tu Antonia. Priđi, sedi. Želiš li kafu?".

Njegova svetla boja kose koja je izgledala više smeđa, nego crna je vijorila iza tih velikih papira. Prišla je svojim sitnim koracima te spustila dokumenta na stočiću ispred nje i sela na crvenoj udobnoj fotelji. Laktovima je dodirnula naslon fotelje dok je šef i dalje bio zainteresovan za čitanje. Kada je nakon dobrih pet minuta sedela u tišini i čekala da on nešto progovori, pomislila je kako ona nema snage ovde da sedi i da gubi svoje vreme.

- ,,Donela sam papire za sutrašnji razvod".

Kratko ga je obavestila dok je njen umiljati glas odjeknuo plavom prostorijom. Spustio je novine na stolu te je tada znala da je dobila upotpunosti njegovu pažnju. Podigao je desnu obrvu upitno dok je pokazao pogledom da nastavi da priča.

- ,,Slučaj nije bio težak kako se i govorilo. Mislim da neka policija nema dovoljno znanja za sve ovo. Nisu mogli da pronađu obične papire u fioci koja je bila zaključana".

Pokazala je rukama na papire koje je on uzeo uveliko da čita. Klimnuo je par puta glavom te je opet pogledao.

- ,,Ne smeš da imaš nikakve komunikacije sa njima, Antonia. Oni su vrlo opasni po tebe, ne smeju da znaju da radiš za tajnu agenciju. Osim ako ni sami nisu saznali".

Značajno ga je pogledala dok je odmahnula nesigurno glavom te je on to prokleto primetio.

- ,,Nesigurna si. Da li to znači da su primetili?".

Kada je njegovo lice bilo dovoljno blizu njenom uplašeno se odmakla ne bi li on nešto pokušavao. I ako je pomislila da je to glupost što tako razmišlja, opet nije bila sigurna kada je on u pitanju. Čula je dosta priča o njemu. Ali niko ne može znati ko je zapravo David Petrović.

--------------------
- da li će nam to Antonia upasti u male probleme? I kako će se uostalom izvući iz njih? 🙊