Nepoznati broj 📞

- 85.Deo -

- Stefan Stefanović *P.O.V* -

Antonia: ,,Sada kada te budem udarila zapamtićeš me za ceo svoj sopstveni život!".

Glasno vikne prema meni dok sam nastavljao da ih posmatram kako se oko nečega prepiru. U nekom neobjašnjenom i neprimetnom trenutku Antonia je podigla ruku i krenula da udari Željka pesnicom na što se on odmaknuo i refleksno ju je uhvatio za zglob približavajući je ka sebi.

Ja:  ,,Bože kakva drama".

Pomalo sam za sebe iskomentarišem kada primetim kako počinju od besa da se nerviraju i nešto jedno drugom objašnjavaju. Šta li sada pričaju?

Ja: ,,Bože, kakvi ludaci".

Opet prokomentarišem te ugledam Antoniu kako je zaobišla Željka koji me je primetio i radosno se osmehnuo. Brzo mi je prišao te smo se drugarski pozdravili kao da ranije se nikada nismo prepirali.

Željko: ,,Nisam te odavno video brate moj, ova mala Antonia te je izludela čini mi se".

Pokazao je pogledom ka njoj koja je brzim koracima silazila niz stepenice i pomerila kosu sa jedne strane na drugu.

Ja: ,,Ma čini ti se. Nije ona mene izludela, ona me je za sva vremena izludela".

Kada je prošla pored nas otvorila je vrata auta i zastala. Podigla je glavu ka nebu, a zatim ka meni te krenula nešto da govori.

Antonia: ,,Ovog puta ja vozim".

Od šoka se ne usudim da progovorim. Jer ako to znači ono što znači, trebao bih onda sačuvati svoju glavu u komadu kao i život.

Ja: ,,A lane moje, ne, ne, ne".

Ubaci se i Željko u istom trenutku dok mi je još veći problem stvorio nego što ga je sklonio.

Željko: ,,Ne želi da rizikuje svoj život sa tobom, jer znaš.. kada si besna umeš da daš gas bez ikakvog pitanja da li je nekome muka ili da li se nekome povraća".

Zakašlje se tiho te se usudim da Željka odsečem pogledom i dajem mu do znanja da mu ovo realno nije ni trebalo.

Ja: ,,Ućuti Željko".

Prorežim kroz zube još više iznerviran nego malopre te uputim Antonii jedan od najlepših osmeha. Na njenom licu nije bilo ni osmeha, ni besa, ni ničega. Samo jedna prevelika praznina koja me je u vazduhu odsekla od života.

Antonia: ,,Pa ja da sam njega htela da ubijem, ubila bih ga odmah čim bi mi se ispružila prilika da sam mogla".

Okrene se te zaobiđe auto, a onda ostane na vozačevoj strani gledajući me idalje bez ikakve nade u pogledu ili emocije.

Antonia: ,,Ako hoćeš uđi u auto, ako nećeš onda idi sa Teom pešaka".

Pokaže to "pešaka" sa dva prsta u vazduhu koja su letela te sam tada jedno znao i to sam odgovorio na glas.

Ja: ,,Sa tobom se ne sme igrati Antonia. Ti si između hladne vode i žive vatre".

Tada mi se učinilo da joj je pogled zasvetlucao u sekundi i to prevelikom jačinom kao kada zvezde sijaju u potpunoj tami bez meseca.
I taj pogled mi je obećavao da više se ne smem šaliti sa njom. A isto tako je ne smem više nervirati jer ako to uradim preuzeće rizik da nam oboma promeni život.

- Pisac *P.O.V * -

Teov hod je odjekivao hladnim betonom dok su se ulična svetla palila i dok je na njegovom ručnom satu otkucavalo sedam sati popodne. Tiho je zevnuo te ugledao auto nedaleko od sebe koji je bio parkiran na mestu parkinga.
Tada se setio da ga čekaju Antonia i Stefan. Radosno je zviznuo te je ugledao Stefanovu glavu na suvozačevom sedištu kako se ispravlja, a onda i na njegovom licu namrgođenu facu.

Pa ovo baš i ne izgleda da će biti prijatna atmosfera. Pomislio je to Teo kada je stigao do auta i otvorio zadnja vrata. Seo je na zadnje sedište te zavezao pojas, a ujedno i zatvorio vrata polako jer je znao kakav je Stefan kada su u pitanju vrata njegovog auta.
Taj čovek više pazi na auto kao da je zlato nego na njega samoga.

- ,,I gde ćemo sada da idemo?".

Primetio je da je Antonia coknula jezikom, namestila se u sedište kako bi joj bilo ugodno te opet slegnula ramenima i namestila unutrašnji retrovizor. Okrenula je blago glavu ka Teu koji je njegovim plavim očima posmatrao njene zelene koje su ličile na livadu, na stabiljke cveća, na jednostavnu zelenu, a tako posebnu boju te se zagledao u njih.

- ,,Idemo na jedno mesto".

Obratila mu se te je oblizala usne, a zatim pročistila grlo. Na veliko čuđenje Stefan je ćutao i ništa više nije pričao. Ali zato je naslonio ruku na sedište i grickao nestrpljivo usne i nokte. Kako je počeo celu ruku će izgristi samo ako tako nastavi.

- ,,Tačnije, to je za vas dvoje iznenađenje, a i za mene. Tamo nisam bila od kako se desila ona nesreća te me jako zanima kako izgleda to nešto što je moje".

Posebno je naglasila to njeno te upalila auto i krenula da vozi. Vožnja putem nije trajala dugo jer kada je krenula na auto putu nije bilo gužve te je mogla slobodno i brzo da vozi bez da brine da li će nekoga zgaziti ili da li će se slupati. Zvezde su sijale prejako na nebu dok im je mesec osvetljavao svojom svetlošću put na kojem su se nalazili.

- ,,Dakle, ne želiš da nam kažeš koje je iznenađenje i ne želiš da nam priznaš kakvo je to iznenađenje?".

Antonia je strpljivo odmahnula glavom dok je uzela jednu žvaku iz jakne i prislonila je na jezik, a zatim ugurala u usta. Žvakala ju je dobrih pet minuta sve dok nije skrenula uz prvu ulicu posle auto puta i produžila tom istom stazom. Par minuta vožnje i kada su stigli parkirala je auto ispred velike okružene ograde oko kuće.
Izašli su iz auta sve dok Stefan nije shvatio samo jedno. Antonia je kupila kuću!

- ,,Želiš li da mi kažeš da si ti..?".

Nije završio pitanje jer je ona u tom minutu ubacila ključ u bravi te ih širom otvorila. Upalila je svetlo dok je izula njene štikle te je sada izgledala niže od Stefana. Izdahnuo je sa velikim strpljenjem dok je začuo sledeće reči koje su ga.. oduševile? Iznenadile? Šokirale? Začudile?

Nije tačno znao koju bi reč upotrebio u tom trenutku. Ali je znao da je sve ovo za Antoniu posebno i njeno. Ovo je ona kupila od svog novca. I sa prevelikom mukom se trudila da sve to dobije.