Nepoznati broj 📞

- 51.Deo -

Jutro koje je osvanulo samo je Antonii doneo nemir u grudima i u srcu. Osetila je jak pritisak u sebi i kako ne može da dolazi do daha od prevelike tuge, čežnje i ranjivosti. Šta će ona raditi u narednih par meseci i to bez Stefana pitala se nevoljno svakog minuta kada god bi pogledala na sat.

Dok je popila jutarnju kafu i gledala u sat na zidu, štrecnula se na neki kratak poziv sa telefona. Kao i uvek što to radi, nije gledala ko je, te se odmah javila ne mareći za to što nije barem pogledala ko je zove.

–        ,,Molim?".

Pomalo hladno je upitala dok se sva naježila u sledećem trenu.

–        ,,Jesi li me sanjala noćas draga?".

Trepnula je par puta boreći se sa vazduhom te je odvojila telefon od uha i brzo kliknula crvenu slušalicu.

Ovo je bilo skandalozno.
Ovo je bilo opasno.
Ovo je bilo nečuveno.

Postojalo je još stvari koje bi ona dodala u tom spisku, ali shvatila je da će kasniti na posao ako se odmah ne sredi i ne obuče u nešto udobnije. Ustala je sa stolice i otišla u svoju sobu gde se obukla u svetlo plavu trenerku te uzela je i gornji deo.

Današnji dan je veoma tmuran, a kako po oblacima vidi izgleda da će padati kiša.
Bol joj je prostrujio kroz srce dok se prisetila da danas odlazi.
Još danas je tu, a noćas je više neće biti.
Što ju je nateralo da sada, u ovom trenutku, spakuje par stvari u kofer.
Nakon završavanja pakovanja stvari uzela je svoju torbu i telefon te se posle par sekundi našla kako korača ka stanici. Nije želela da vozi auto jer bi joj hladni vazduh barem malo smirio misli i stavio ih na svome mestu.

Kao mala je oduvek volela povetarac i kišu.
Jer kada god bi kiša padala, ona bi imala inspiraciju da čita knjige i piše dnevnike.
Nažalost, nakon toliko godina želja za pisanjem dnevnika je umirila i sada kada je poželela nešto da napiše ne bi znala šta.

Zato kada bude otišla u Njujork, kupiće dva ili tri dnevnika u kojima će pisati sve dane tamo koliko god bude sedela.

Možda će joj taj Njujork ipak prijati.
A možda bude poželela da se nikada više i ne vrati kada bude videla svu tu gužvu i osetila svu tu nostalgiju za domom gde bi se uvek podsećala na neke srećnije dane.

Nije ni primetila kada je stigla samo je znala da je slučajno zakačila pogled ka Stefanu koji je.. pa ovaj prizor baš i nije bio podnošljiv i lep.
Nedaleko od njega je stajao i Željko koji je na prvi pogled bio zbunjen, a tek onda kasnije shvatio šta se dešava sa njom. Krenuo je da joj prilazi, ali je ona pokazala rukom da joj ne prilazi.

Hladnim pogledom skoro punim bola je gledala Stefana.. da njega.. kako se smeje sa nekom plavušom dok drži šolju kafe u ruci. Bile je lepa. Prelepa.

I nije mogla da se uporedi sa njom.
Lepša je bila od nje.
Ta plavuša je izgledala lepša od Antonie.

Bol u grudima joj se povećao dok je osetila napetost i skoro mrak pred očima.
Smejao se sa njom.

I njegovu ruku je držao skoro oko njenog vrata dok su se gledali i razmenjivali sigurno poglede pune nežnosti.
Šta god bilo kasnije između njih, više neće biti isto.
I to je vrlo dobro zapamtila.

Boleo ju je način na koji je pričao sa tom devojkom.
Bio je nekako sav srećan.
Imao je veliki osmeh na licu koji i da je želeo nije mogao da izbriše.

Bio je ponosan.

Imao je takav stav dok je stajao pored nje, a Antoniu nije primetio.
Usredsredila je disanje te se tajni agent polako pokazivao na njenom licu.

Željko je to primetio i posmatrao je kako njeno do malopre srećno lice biva sve ozbiljnije i hladnije.
Nadmenije.

Prošla je pored njih sa podignutom glavom dok je Željko trčao za njom.
Nije želela nikoga da sluša.
Pogotovo ne Željka koji ne zna kako se ona sada trenutno oseća.

Progutala je knedlu kada je ušla u toalet i ostavila telefon i torbicu pored lavaboa. Pustila je vodu dok se umila i pogledala ka ruci koja joj je bila i dalje u zavoju.

Igrom slučaja, setila se da je ponela novi zavoj te se time zaokupirala dobrih deset minuta.

Izlazivši iz toaleta naletela je na par koleginica koje su je uznemireno gledale i pitale šta se dešava sa njom. Samo je odmahnula glavom dok je ušla u kancelariju besna na sebe i na svoja prevelika očekivanja. Pa šta je drugo mogla i da dobije od takvog čoveka?

Naizgled, kada je ušla unutra shvatila je da nije bila sama.
Tu se nalazio i još neko.
Neko sa kime nije imala snage da priča.

–        ,,Bude li mi neko još danas rekao da ličim na klovna, vešticu ili baba Rogu, evo majke mi, lopatom ću ga izubijati".

Stisnula je zube dok je prorežala kao pas te sela na stolicu u kojoj je tražila neke papire za današnji sastanak sa klijentom. Ali umesto što bi to radila, spustila je nervozno glavu na ruke i zatvorila očne kapke suzdržavajući se da ne zaspi ili ne zaplače.

–        ,,On nije vredan tvojih suza Antonia".

Prilazio joj je kolega dok ju je potapšao po ramenu te mu je ona jednom rukom odgurnula njegovu ruku.

–        ,,Samo zatvori vrata za sobom i ostavi me na miru ostatak dana. Da mogu sve bih vas potukla".

Staloženo je rekla dok je Željko, njen dugogodišnji kolega sa posla napustio i otišao. Kada je čula da je zatvorio vrata za sobom samo je tiho uzdahnula te zadržavala suze.

–        ,,Proklet da je dan kada sam te uopšte i upoznala".

Procedila je to na ivici suza dok se hladila nekim papirima te svesna toga da on nije ni prvi ni poslednji muškarac na ovom svetu, posvetila se poslu.