Nepoznati broj 📞

- 64.Deo -

- Stefan Stefanović P.O.V -

Sedeli smo ispred policijske stanice i ja sam im jedva svima uputio blagi osmeh. Od jutros me je neka tuga obuzela, nisam mogao da spavam cele noći, pa me zato sada Teo zafrkava kako imam podočnjake. Ne bunim se, nisam ja kriv što sam osetio nemir i bol po celom telu. Coknem jezikom na drmanje ramena te se okrenem ka Teu koji me je nasmejao gledao. Svi su danas nešto veoma neraspoloženi osim Tea koji je stalno nasmejan i koji uvek gleda sa neke pozitivnije strane.

Ja: ,,Hoćeš li mi reći zašto se smeješ?!".

Glasno sam ga upitao te popio gutljaj kafe koju mi je upravo doneo Stiven. Zahvalio sam se iako ne zaslužuje ni da mu se obratim nakon jučerašnjeg slučaja gde je umalo ispustio zlikovca na mestu nesreće. Umalo ga je ispustio! Pa ne zna se ko bi pre dobio od nas dvoje otkaz, da li ja što sam bio tako prokleto tvrdoglav da mu upustim to mesto da mu stavi lisice ili on koji nije imao pojma kako da zaključa lisice.

Teo: ,,Smešan si ti sam. Cela dva meseca nisi stavio osmeh na lice, a gledaj ga sada jedva se smeje i jedva stavlja osmeh na lice".

Prevrnem očima dok se Stiven ubaci.

Stiven: ,,Danas će pasti kiša, Stefan se upravo osmehnuo".

Razmahnem glavom dok ugledam Antoniinog šefa Davida kako ulazi trčećim korakom u stanicu. Okrenuo sam se te ugledao kako priča sa Željkom, a zatim pokazuje glavom ka nama. Progutao sam knedlu te je Željko istrčao napolje i pokazao nam rukom da dođemo unutra.

Stiven: ,,Pa šta li je sada bilo? Da nije neko ubistvo čim je ovako hitno?".

Upitao je uzbuđeno dok sam ga lupio o rame i mrzovoljno ga pogledao.

Ja: ,,Uopšte ne pomažeš nikome takvim rečima, svestan si toga, zar ne?".

Stiven je ispravio usne te se tako osmehnuo. Prošli smo stepenice i ušli unutra dok nas je Željko pratio.

Željko: ,,Brzo u sali za sastanke. Idem da pozovem ostale, nešto se desilo".

Uhvatio se blago za glavu dok sam ja izvio blago obrve na gore.

Ja: ,,O kome je reč?".

Postavio sam mu pitanje dok je on mene jedan dugi trenutak sažaljivo pogledao te odmahnuo glavom.

Željko: ,,Ne smem da ti kažem, saznaćeš unutra kada svi budete bili. Idem da pronađem ostale".

Primetio sam da mu je ruka drhtala kada je prošao prstima kroz kosu te mi okrenuo leđa i trčećim korakom pozvao ostale. Nisam imao kuda iako sam želeo da navaljujem pitanjima Željka o kome je reč, ali je on već otišao te sam morao da se izborim sa samim sobom i da sam odem u sali.
Ulazivši unutra svako od kolega sa kojima smo radili i sa kojima tek trebamo da radimo jer su novi kao i ostali agenti bili su smrknuti i namrgođeni. Kladim se da bi se svako izdrao na mene, ako bih navaljivao da mi neko kaže o čemu se radi i zašto je ovo hitno.

David: ,,Da li su se svi skupili? Željko, da li si tu? Donesi mi lap top, brzo".

Željko je klimnuo glavom te sam se nekako kroz gužvu gurao i stigao do Davida koji je sedeo za glavnim stolom i češkao obrvu. Za razliku od ostalih on je jedini bio miran i staložen. Primetio je moje prisustvo te mi je ponudio da sednem.

David: ,,Sedni, Stefane".

Odmahnuo sam glavom i negativno odgovorio.

Ja: ,,Ne, ne želim. Šta se dešava? Zašto ste nas sve zvali?".

David je oblizao donju usnu te progovorio.

David: ,,Antonia je nestala. Kao da je u zemlju propala".

Trepnem par puta iznenađen jer sada sam po prvi put čuo neki razgovor vezan za nju te obrisao uglove očiju i gledao ka televizoru koji je bio prikačen za zid. Toliko je ton bio pojačan da se David glasno izdrao na Tea da isključi ton.